Georgios Jakovidis

Jakovidis je rođen 11. januara 1853. u Hidiri, selu na ostrvu Lezbos, koje je tada bilo deo Osmanskog carstva. Godine 1870. otišao je u Atinu da studira na Školi umetnosti (preteči Škole lepih umetnosti), gde se školovao i za vajara i za slikara. Godine 1877. stipendija ga je odvela na Akademiju lepih umetnosti u Minhenu, gradu koji je tada bio umetnička prestonica srednje Evrope i drugi dom grčkog slikarstva: Nikolaos Gizis i Nikiforos Litras studirali su tamo pre njega, a realistički, fino dovršeni stil koji su doneli kući u Grčkoj je poznat kao minhenska škola.

U Minhenu je ostao dvadeset tri godine. Učio je kod Ludviga fon Lefca i Vilhelma fon Lindenšmita, otvorio sopstveni atelje, oženio se i tamo podigao porodicu, i osvajao medalje na izložbama u Minhenu, Berlinu i Parizu. Upravo je u Minhenu, 1880-ih i 1890-ih, naslikao scene sa decom i bakama i dekama koje su mu donele ime kod nemačkih i grčkih kupaca podjednako.

Godine 1900. grčka država ga je pozvala kući da organizuje novoosnovanu Nacionalnu galeriju (Εθνική Πινακοθήκη) u Atini, čiji je bio prvi direktor, na toj dužnosti do 1918. Od 1904. predavao je i na Atinskoj školi lepih umetnosti, kojom je upravljao od 1910. do 1930, oblikujući čitavu generaciju grčkih slikara. Umro je u Atini 13. decembra 1932.

Jakovidis je slikao u uglačanom realističkom maniru minhenske akademije: pažljiv crtež, topli smeđi enterijeri, jedan jedini izvor svetlosti i lica uhvaćena u tačnom trenutku jedne emocije. Ono što je on tome doneo bili su tema i smisao za humor. Iznova i iznova slikao je male drame dečje sobe i bitku generacija. Na «Η ψυχρολουσία» (Hladan tuš, 1898) žena sipa vodu na golog mališana koji vrišti svakim mišićem svog tela. Na «Τα πρώτα βήματα» (Prvi koraci, 1893) baka pruža ruke detetu koje samo što nije pustilo stolicu. Na «Το άτακτο εγγόνι» (Nestašno unuče, oko 1884) starac je očigledno izgubio kontrolu nad situacijom.

Najpoznatija od svih je «Παιδική συναυλία» (Dečji koncert, 1900), naslikana u njegovoj poslednjoj minhenskoj godini i danas u Nacionalnoj galeriji u Atini: družina dece sa trubom igračkom, bubnjem i svim što im dođe pod ruku pravi strašnu galamu, dok beba u sredini sve to shvata vrlo ozbiljno. Slika je duhovita, nežna i tehnički blistava, i to je slika koju većina Grka ima pred očima kad čuje njegovo ime.

Posle povratka u Atinu teme su mu se promenile. Slikao je portrete atinskog društva, cvetne mrtve prirode i nekoliko pejzaža Atike, u svetlijoj paleti; to su vešta dela, ali Grci vole minhensku decu.

Prvo što treba uraditi jeste stati pred Dečji koncert u Nacionalnoj galeriji u Atini, gde nekoliko njegovih najboljih slika visi zajedno; slika se reprodukuje i na plakatima, razglednicama i školskim udžbenicima likovne kulture, a mnogi Grci su odrasli uz njen otisak kod kuće ili kod bake i deke. Na Lezbosu njegovo rodno selo Hidira ima Digitalni muzej Georgiosa Jakovidisa, otvoren 2008, koji predstavlja njegov život i slike na ekranima na mestu gde je rođen. U grčkoj istoriji umetnosti njegovo ime dolazi odmah posle Gizisa i Litrasa na spisku minhenske škole, a svaki grčki školski udžbenik o umetnosti devetnaestog veka prikazuje bar jedno od njegove dece koja urlaju ili se kikoću.

• Rođen je pod osmanskom vlašću na Lezbosu, a mladost je proveo u Atini; ostrvo se pripojilo Grčkoj tek 1912, kad mu je bilo skoro šezdeset godina.
• Školovao se i za vajara i za slikara i izradio je nekoliko portretnih bista.
• Bio je prvi direktor Nacionalne galerije Grčke (1900–1918), a zatim dvadeset godina direktor Atinske škole lepih umetnosti.
• Njegova najčuvenija slika, Dečji koncert, naslikana je u Minhenu 1900, baš one godine kad se zauvek vratio u Grčku.