Ezop

Gotovo sve o Ezopovom životu potiče iz priča ispričanih dugo posle njegove smrti. Najraniji pomen nalazi se kod Herodota, koji piše u petom veku pre nove ere: on kaže da je Ezop bio rob na ostrvu Samos, u vlasništvu čoveka po imenu Jadmon, i da su ga ubili stanovnici Delfa, koji su kasnije platili odštetu za njegovu smrt. Kasniji pisci dodaju da je poticao iz Trakije ili Frigije, da je oslobođen zbog svoje pameti i da je putovao na dvorove kraljeva, rešavajući svađe dobro odabranom pričom. Tradicionalni datumi, oko 620. do 564. pre nove ere, nisu ništa više od nagađanja.

U prvim vekovima nove ere anonimni grčki tekst Βίος Αισώπου (Ezopov život) pretvorio ga je u narodnog junaka: ružnog, grbavog i isprva nesposobnog da govori, dok mu boginja nije podarila dar jezika, nakon čega je na svakom koraku nadmudrivao svog gospodara filozofa. Epizoda u Delfima postala je tragičan kraj: optužen da je ukrao svetu čašu, bačen je sa litice.

Istoričari sve ovo uzimaju s oprezom. Sigurno je da su u petom veku pre nove ere Atinjani već govorili o Ezopovim pričama kao o nečemu poznatom: Aristofan se šali na njihov račun u svojim komedijama, a Platon beleži da je Sokrat, čekajući u zatvoru pogubljenje, kratio vreme pretačući Ezopove basne u stihove.

Basna (μύθος, mythos) je vrlo kratka priča, obično sa životinjama kao likovima, koja se završava poukom, a Ezopove su uzor za čitav žanr. U Η αλεπού και τα σταφύλια (Lisica i grožđe) lisica ne može da dohvati grozd i odlazi govoreći da je grožđe ionako kiselo. U Ο λαγός και η χελώνα (Zec i kornjača) spora, uporna kornjača pobeđuje u trci. U Ο τζίτζικας και ο μέρμηγκας (Cvrčak i mrav) cvrčak koji je pevao celo leto moli vrednog mrava za hranu kada dođe zima. Druge koje svi znaju: pastirče koje je vikalo «vuk!», lav i miš, gradski miš i poljski miš, vuk i jagnje.

Ezop ništa nije zapisao. Basne su vekovima kružile od usta do usta pre nego što ih je Demetrije iz Falerona sakupio oko 300. godine pre nove ere; ta zbirka je izgubljena, a verzije koje čitamo potiču od kasnijih autora: Fedra u latinskim stihovima u prvom veku nove ere, Babrija u grčkim stihovima oko drugog veka i anonimnih grčkih zbirki u prozi. Antička proza je jednostavna i brza: situacija, obrt i završna formula ὁ μῦθος δηλοῖ (basna pokazuje da…), za kojom sledi pouka. Upravo ta sažeta struktura razlog je što su basne preživele svaku promenu jezika i ukusa i što spadaju među najlakše starogrčke tekstove za čitanje.

U Grčkoj su basne prva književnost sa kojom se dete sreće: nalaze se u čitankama za osnovnu školu i u bezbroj slikovnica, a Αισώπειος μύθος (Ezopova basna) uobičajen je naziv za svaku priču sa poukom. Nekoliko basni živi kao svakodnevni izrazi. Kada se neko pravi da ne želi ono što ne može da ima, Grci kažu «ξινά τα σταφύλια» (kiselo grožđe), pravo od lisice. Antička završna formula «ο μύθος δηλοί» koristi se uz osmeh da najavi pouku bilo koje priče, a onaj ko diže lažnu uzbunu «φωνάζει λύκος» (viče «vuk!»). Učenik može da počne od grčkih verzija Lisice i grožđa ili Zeca i kornjače: kratke, u sadašnjem vremenu, pune reči za životinje i već poznate iz detinjstva na gotovo svakom jeziku.

• Herodot pominje Ezopa kao roba zajedno sa Rodopis, čuvenom kurtizanom, u domaćinstvu Jadmona na Samosu, što je najstariji sačuvani pomen o njemu.
• Prema Platonovom Fedonu, Sokrat je svoje poslednje dane u zatvoru proveo pretačući Ezopove basne u stihove.
• Iz samog Ezopovog vremena nije sačuvan nijedan red; najstarije potpune zbirke su Fedar na latinskom i Babrije na grčkom, napisane pet do sedam vekova nakon što je navodno živeo.
• Engleski izraz «sour grapes», srpski «kiselo grožđe» i grčki «ξινά τα σταφύλια» potiču iz iste basne o lisici.