Georgios Karaiskakis

Karaiskakis je rođen oko 1782. kraj sela Mavromati u planinama Agrafa u zapadnoj Tesaliji. Prema priči koja se pričala još za njegovog života, majka mu je bila monahinja, a otac klefta, planinski odmetnik; zato su ga neprijatelji (a ponekad i prijatelji) zvali «ο γιος της καλογριάς» (sin monahinje). Odrastao je u siromaštvu, kao mladić otišao u planine i, kao mnogi klefti, neko vreme služio u gardi Ali-paše Janjinskog, osmanskog vladara Epira, gde je rat i politiku naučio na teži način.

Kada je 1821. izbila Revolucija, borio se u zapadnom delu Srednje Grčke kao armatol, kapetan naoružane čete. Bio je hrabar i lukav, ali i ponosan i težak, pa ga je 1824. grčka skupština u Mesolongiju čak osudila kao izdajnika; ubrzo je ponovo primljen u službu. Godinama je bolovao od tuberkuloze i groznice, a bio je poznat po živopisnim psovkama i šalama, čak i u najgorim trenucima.

Godine 1826, kada je Revolucija bila pred slomom, vlada ga je imenovala za vrhovnog komandanta (αρχιστράτηγος) Rumelije. Izvojevao je niz pobeda, kod Hajdarija blizu Atine i naročito kod Arahove u novembru 1826, a zatim okupio vojsku u Faliru da probije osmansku opsadu Akropolja. Dana 22. aprila 1827, u jednom okršaju, pogođen je metkom i smrtno ranjen; umro je sutradan, 23. aprila, na praznik Svetog Đorđa, svoj imendan.

Karaiskakis nije pisao knjige; njegovo delo bio je vojni pohod. U leto 1826. osmanska vojska Rešid Mehmed-paše (Kjutahija) opsedala je Akropolj u Atini, a veći deo Srednje Grčke ponovo je bio pod osmanskom vlašću. Karaiskakis je shvatio da veliku osmansku vojsku ne može da pobedi u otvorenoj bici, pa je primenio taktiku klefta: brzo se kretao kroz planine, presecao linije snabdevanja i napadao izdvojene jedinice.

Najveći uspeh postigao je kod Arahove, na padinama Parnasa, u novembru 1826. Opkolio je u selu osmanski odred pod komandom Mustafa-bega i uništio ga posle nekoliko dana borbi u snegu; pobeda je vratila moral Grcima u celoj Rumeliji i u Arahovi se i danas svake godine slavi. U narednim nedeljama njegovi ljudi povratili su veći deo oblasti, uz borbe oko Distoma i na drugim mestima.

Početkom 1827. doveo je vojsku na obalu kod Falira i Pireja da oslobodi Akropolj, teško sarađujući sa stranim oficirima koji su sada komandovali grčkim snagama, lordom Kokrejnom i generalom Ričardom Čerčom. Njegova smrt u aprilu 1827. ostavila je vojsku bez vođe kome su vojnici verovali; nekoliko dana kasnije loše isplaniran napad je propao, a Akropolj se u junu predao. Od tada mnogi Grci veruju da bi, da je Karaiskakis preživeo, priča bila drugačija. Njegov humor, gnev i odanost svojim ljudima poznati su iz memoara boraca poput Makrijanisa.

Svaki Grk zna ovo ime sa stadiona Γήπεδο Γεώργιος Καραϊσκάκης (stadion Karaiskakis) u Neo Faliru u Pireju, domaćeg terena Olimpijakosa, izgrađenog blizu obale na kojoj je ranjen. Trgovi Karaiskakis postoje u Atini i mnogim gradovima, ulice sa imenom Καραϊσκάκη su svuda, a u Arahovi stoji spomenik gde se svake godine obeležava pobeda iz 1826. Njegov portret, sa belom fustanelom i dugom kosom klefta, nalazi se u školskim udžbenicima istorije o 1821, a narodne pesme Rumelije opevaju njegovu smrt. Ako posetite Pirej na dan utakmice, čućete hiljade ljudi kako uzvikuju njegovo ime.

• Umro je 23. aprila 1827, na praznik Svetog Đorđa, koji mu je bio imendan.
• Nadimak «ο γιος της καλογριάς» (sin monahinje) potekao je iz priče da mu je majka bila monahinja.
• Veći deo rata bolovao je od tuberkuloze i ipak je predvodio svoje ljude u prvim redovima.
• Godine 1824. sopstvena strana osudila ga je kao izdajnika; dve godine kasnije ista vlada postavila ga je za vrhovnog komandanta.