Atanasios Diakos

Diakos je rođen oko 1788. u planinama Fokide i Doride, severno od Delfa; dva sela, Artotina i Ano Musunica, smatraju ga svojim, a drugo je kasnije u njegovu čast preimenovano u «Αθανάσιος Διάκος». Njegovo porodično prezime obično se navodi kao Masavetas ili Gramatikos. Kao dečak stupio je u manastir i postao đakon, na grčkom διάκος, i ta titula mu je ostala kao prezime. Prema predanju, napustio je manastir posle svađe sa jednim osmanskim službenikom i otišao u planine, gde se pridružio kleftima, a kasnije služio kao armatol, naoružani stražar pod osmanskom vlašću, u četi Odiseasa Andrucosa.

Kada je u proleće 1821. izbila Revolucija, Diakos je podigao svoje ljude u oblasti Livadije. Krajem aprila osmanska vojska pod komandom Omera Vrionija i Kose Mehmeda spuštala se na jug ka Peloponezu, a Grci su pokušali da je zaustave na reci Sperhej, blizu starog prolaza Termopila. Diakos je sa nekoliko stotina ljudi držao most kod Alamane. Većina drugih grčkih četa povukla se; on je ostao. Posle višečasovne borbe, ranjen i sa slomljenom sabljom, zarobljen je. U Lamiji su mu ponudili život ako promeni veru i stupi u službu Osmanlija. Odbio je, i 24. aprila 1821. pogubljen je, po predanju nabijen na kolac ili pečen na ražnju. Imao je oko trideset tri godine.

Diakos nije pisao knjige; njegovo delo je jedna bitka i jedna smrt, i način na koji ih Grci od tada pričaju. U vojnom smislu, borba kod Alamane bila je poraz: osmanska vojska prešla je Sperhej i nastavila na jug. Ali dogodila se samo nekoliko nedelja posle prvih ustanaka iz marta 1821, kada niko nije znao hoće li Revolucija opstati, a priča o čoveku koji je izdržao kod Termopila, na mestu Leonide i tri stotine, dala je ustanku junaka još od njegovih prvih dana. Za nekoliko meseci vest o njegovoj smrti proširila se po selima, a Grci su počeli da govore o njemu kao o novom Leonidi.

Narodno predanje dalo mu je reči. U najpoznatijoj κλέφτικο τραγούδι (kleftskoj pesmi) o njemu, Diakosa vode u smrt jednog prolećnog jutra, a on gleda oko sebe rascvetale grane i mladu travu. Pesma ga navodi da kaže kako je Smrt loše izabrala vreme: «Για δες καιρό που διάλεξε ο Χάρος να με πάρει». Još jedan stih koji mu predanje stavlja u usta jeste njegov odgovor na ponudu da promeni veru: «Γραικός γεννήθηκα, Γραικός θε να πεθάνω» (Kao Grk sam rođen, kao Grk ću umreti). Godine 1867. pesnik Aristotelis Valaoritis napisao je dugu pesmu Αθανάσιος Διάκος, a slikari 19. veka prikazivali su ga na mostu sa slomljenom sabljom. Upravo su ove slike, više nego sama bitka, učinile Diakosa nacionalnim simbolom.

U Lamiji kip Diakosa stoji blizu mesta gde je pogubljen, a grad ga se seća svakog aprila oko godišnjice njegove smrti. Njegovo rodno mesto u Fokidi nosi njegovo ime, a ulice i trgovi nazvani Αθανασίου Διάκου ili samo Διάκου postoje u gotovo svakom grčkom gradu, uključujući poznatu ulicu blizu Akropolja u Atini. Grčka deca ga upoznaju u školi oko 25. marta, nacionalnog praznika, kada čitaju narodnu pesmu o njegovom poslednjem jutru i priču o Alamani. Dobra ideja: pronađite narodnu pesmu «Του Διάκου» i pročitajte njena prva dva stiha, koja početnik već može da razume, reč po reč. Ako se vozite starim magistralnim putem od Atine do Lamije, prelazite dolinu Sperheja gde se bitka odigrala.

• Διάκος nije porodično prezime nego crkvena titula: bio je đakon u manastiru pre nego što je postao borac.
• Most kod Alamane udaljen je samo nekoliko kilometara od Termopila, zato su ga Grci poredili sa Leonidom.
• Njegovo rodno selo u Fokidi preimenovano je po njemu u Atanasios Diakos.
• Umro je 24. aprila 1821, jedva mesec dana posle početka Revolucije.