Dinos Iliopulos

Iliopulos je rođen u Aleksandriji, u Egiptu, 12. juna 1913, u jednoj od mnogih grčkih porodica tog grada, i išao je u školu u Marselju pre nego što se nastanio u Atini, gradu čije će obične ljude kasnije igrati. Pao je na prijemnom ispitu dramske škole Narodnog pozorišta i umesto toga školovao se u privatnoj školi. Na scenu je stupio 1944, u komediji sa trupom Katerine Andreadi, a zatim je igrao u komedijama i revijama, onim večerima pesama, skečeva i političkih šala koje je prestonica obožavala. Scena je ostala njegov dom do kraja života; čak i na vrhuncu filmske slave vraćao se u pozorište svake sezone.

Posle Drugog svetskog rata grčki film je brzo rastao. Studiji kao što je Finos Film snimali su desetine filmova godišnje, a publika je najviše želela komedije. Iliopulos je postao jedno od njihovih lica, uz glumce kao što su Vasilis Logotetidis, Orestis Makris, Kostas Hadžihristos i, kasnije, Tanasis Vengos. U filmovima kao što su Ο γρουσούζης (Baksuz, 1952), Ζητείται ψεύτης (Traži se lažov, 1961) i Ο Στρατής παραστράτησε (Stratis je skrenuo s puta, 1969) igrao je službenike, muževe i sitne trgovce uhvaćene u komične situacije. Kada se zlatno doba bioskopa završilo dolaskom televizije oko 1970, filmovi su dobili drugi život na malom ekranu. Iliopulos je nastavio da igra na sceni do duboke starosti, a i pisao je, između ostalog autobiografiju Ένας Ηλιόπουλος ονόματι Ντίνος (Neki Iliopulos po imenu Dinos). Umro je u Atini 4. juna 2001, a njegova smrt doživljena je u celoj Grčkoj kao gubitak starog porodičnog prijatelja.

Srce Iliopulosove umetnosti bio je jedan tip: pristojan, pomalo uznemiren čovek atinske srednje klase. Govori brzo, brine, trudi se da svima ugodi i obično izgovori jednu malu laž koja postane velika. Publika je u njemu prepoznavala sebe. Njegov humor nikada nije bio surov i retko je bio vulgaran; dolazio je iz tajminga, iz izražajnog lica i mršavog, nemirnog tela, i iz simpatije koju je uvek gajio prema ljudima koje je igrao.

U filmu Ο γρουσούζης (1952) u režiji Jorgosa Cavelasa deli platno sa Orestisom Makrisom i Mimisom Fotopulosom u priči o mrzovoljnom starcu koji na svom pragu nađe bebu. U filmu Ζητείται ψεύτης (1961) komedija izrasta iz laži, teme koju je igrao bolje od bilo koga. U filmu Μερικοί το προτιμούν κρύο (Neki to vole hladno) peva duet sa Renom Vlahopulu, jednom od najblistavijih komičnih zvezda tog doba. Ovi filmovi pripadaju čitavom jednom svetu: crno-beloj Atini pedesetih i šezdesetih, sa njenim novim stambenim zgradama, kancelarijama, tavernama i letnjim bioskopima. Za mnoge Grke danas, gledati ih je način da posete zemlju svojih roditelja i baka i deda. Na sceni je, u međuvremenu, Iliopulos više od pola veka igrao komedije svih vrsta, a pozorišna publika pratila ga je od uloge do uloge.

Najlakši način da upoznate Iliopulosa jeste da vikendom po podne uključite grčku televiziju: stare crno-bele komedije prikazuju se iznova i iznova, a mnoge se lako nalaze na internetu. Počnite sa Ζητείται ψεύτης, komedijom laži izgrađenom u potpunosti oko njega, ili sa Ο γρουσούζης. Grci u svakodnevnom životu često citiraju replike iz starih komedija, kao što se u drugim zemljama citiraju čuveni sitkomi. Gledanje ovih filmova sa grčkim titlovima klasičan je način da oni koji uče čuju učtivi, svakodnevni grčki grada, a Iliopulos ga govori jasno i brzo.

• Rođen je u Aleksandriji, u Egiptu, i išao je u školu u Marselju pre nego što se nastanio u Atini.
• Tokom cele svoje duge filmske karijere nastavio je da igra u pozorištu.
• Njegovi filmovi, snimljeni za bioskope pedesetih i šezdesetih, našli su na televiziji drugu, još veću publiku.