Dimitra Sijaterli

Dimitra Sijaterli rođena je u Argosu, na Peloponezu, 1952. godine. Od 1971. do 1977. studirala je na Akademiji lepih umetnosti u Bolonji, gde je 1975. diplomirala slikarstvo, a 1977. završila studije dekoracije. Između 1975. i 1977. stipendija EOMMEX-a, grčke organizacije za mala preduzeća i zanatstvo, podržala je njen rad na novim grafičkim tehnikama, i ona se posvetila bakrorezu. Tih istih godina radila je u ateljeu grafičara Pina Pandolfinija, koji joj je kasnije postao suprug.

Godine 1977. vratila se u Grčku i sa Pandolfinijem osnovala Atinski centar za grafiku. Od 1983. stvarala je intervencije u prostoru: konstrukcije, skulpture i performanse u kombinaciji sa zvukom i poezijom. Godine 1989. bila je osnivačica grupe Centar za grafiku, a od 1991. počela je da stvara umetničke publikacije i ilustracije knjiga. Od 2010. do 2016. predavala je grafiku i štampanu umetnost na Univerzitetu Zapadne Makedonije. Članica je Udruženja grčkih grafičara, a prefektura Argolide dodelila joj je svoju Nagradu za kulturu 2004. i ponovo 2008. godine. Njeni radovi nalaze se u zbirkama kao što su Nacionalna galerija i Pinakoteka opštine Atina.

Sijaterli se bavi grafikom, instalacijom i ravnom skulpturom; svoje ploče seče i gravira u drvetu, cinku, bakru, gvožđu i linoleumu. U intervjuu za CultureNow 2026. opisala je dve faze: prvo dug, eksperimentalan odnos sa pločom; zatim, sa otiscima, nov odnos sa bojom, papirom i štampom. Zato ploču i njen otisak predstavlja kao ravnopravne, a mnoge ploče se pojavljuju kao samostalna dela. Πιθανές Νήσοι (Moguća ostrva), bakropis u boji iz 1991, jedna je od njenih grafika.

Paukova mreža prožima njen rad od 1983. Tumačila ju je kao mit o Arahni koja izaziva Atinu, kao zamku, plan grada i mrežu solidarnosti, birajući za svaku ideju užad, konac za šivenje, kožu, tkaninu ili žicu. Njena samostalna izložba 1995. u Galeriji 7 u Atini dobila je naziv po rečenici koju ona pripisuje Platonu: Ιστός ψυχοδιάβατος πλεκτάνην εαυτώ δαιδαλεύεται. Dva mala bakroreza iz iste godine, Φιάλη κλειστή (Zatvorena bočica) i Φιάλη ανοιχτή (Otvorena bočica), nalaze se u Zbirci Sotirisa Feliosa. Njena retrospektiva Συνεκτικά Δίκτυα (Povezujuće mreže) 2026. u Pinakoteci opštine Atina, u kustoskoj postavci Vasije Magule, obuhvatila je mrežu od tankih bakarnih niti i Σκιές (Senke), niz perforiranih drvenih figura dece i tinejdžera.

Put Sijaterli povezuje grčku grafiku sa životom radionice. Atinski centar za grafiku, koji je suosnovala 1977, nastavlja rad kao neprofitno udruženje sa sopstvenim izložbenim prostorom ETCH INK. Za prvu aktivnost otvorite stranicu Zbirke Feliosa o delu Φιάλη κλειστή (Zatvorena bočica), bakrorezu iz 1995. veličine samo 19 × 6 cm. Imenujte na grčkom tri stvari: η μήτρα (grafička ploča), το τύπωμα (otisak), το χαρτί (papir). Zatim sastavite dve svoje rečenice sa πρώτα i μετά: Πρώτα δουλεύει τη μήτρα. Μετά έρχεται το τύπωμα. (Prvo obrađuje ploču. Zatim dolazi otisak.) Ove rečenice za vežbu prate njen opšti opis grafike i nisu dokumentovan opis nastanka baš ove grafike.

• Na grčkom μήτρα znači i grafička ploča i materica, što njenoj slici ploče kao majke daje dvostruko značenje.
• Često izlaže grafičku ploču pored njenog otiska kao delo jednake vrednosti.
• Njena dva bakroreza Φιάλη u Zbirci Feliosa mere samo po 19 × 6 cm.
• Njena izložba 2026. u Pinakoteci opštine Atina obuhvatila je radove od osamdesetih godina do danas.