Život
Ivik je rođen u Regijumu, grčkom gradu na vrhu italijanske čizme, danas Ređo di Kalabrija. Antički pisci daju njegovom ocu nekoliko različitih imena i ne slažu se oko njegovih datuma. Vizantijski leksikon poznat kao Suda smešta ga na Samos u doba kralja Kreza, oko 564–561. p.n.e., ali savremene istorije obično smeštaju njegove samoske godine u vreme tiranina Polikrata, oko 537–523. p.n.e. Na Polikratovom dvoru skupa izvođenja horske pesme, sa poezijom, muzikom i plesom, zabavljala su goste i ujedno objavljivala slavu vladara. Kasnije su učenjaci Aleksandrije uvrstili Ivika među devet kanonskih lirskih pesnika Grčke.
O njegovoj smrti ne zna se ništa pouzdano. Čuvena priča, ispričana vekovima kasnije u epigramu Antipatra Sidonskog, kod Plutarha i u Sudi, kaže da su ga razbojnici napali na pustom mestu, po nekim verzijama kod Korinta. Umirući, pozvao je jato ždralova koje je proletalo da ga osvete. Kasnije, u pozorištu, jedan od ubica ugledao je ždralove iznad sebe i uzviknuo: „Evo Ivikovih osvetnika!”, i zločin je otkriven. „Ivikovi ždralovi” postali su poslovica, ali priča je legenda, a ne istorijski zapis.
Dela
Ivik je pisao književnim grčkim jezikom koji meša dorske i eolske crte sa snažnom epskom bojom. Sačuvane pesme dele se u dve grupe: narativne pesme o mitovima, bliske načinu starijeg pesnika Stesihora, i ličnije pesme o ljubavi i pohvali. Fragment papirusa iz Egipta, sačuvan bez imena autora ali obično pripisan njemu, slavi lepotu i slavu mladog Polikrata. Koristi poznat postupak: pesnik ostavlja po strani jednu temu da bi se usredsredio na onu koja je zaista važna, na osobu koju hvali.
Ljubavne pesme su razlog zbog kog su ga antički čitaoci pamtili. U fragmentu 286, koji navodi Atenej u Gozbi mudraca, u proleće cvetaju dunje koje navodnjavaju reke, tamo gde je netaknuti vrt Devica, a pupoljci vinove loze rastu pod senovitim granama. Zatim se slika preokreće: za pesnika ljubav ne miruje ni u jednom godišnjem dobu, već se obrušava kao tračanski severac sa munjama. U fragmentu 287 Eros ga gleda ispod tamnih kapaka i baca ga u mreže Afrodite; pesnik drhti kao star, nagrađivan trkački konj primoran da se ponovo trka. U Platonovom Parmenidu (137a) filozof se priseća tog konja, a u Fedru Sokrat pozajmljuje drugi Ivikov stih.
Nasleđe u današnjoj Grčkoj
U Grčkoj danas Centar za grčki jezik nudi na internetu fragmente 286 i 287, sa antičkim tekstom, savremenim grčkim prevodima i beleškama. Odisejas Elitis u zbirci Ημερολόγιο ενός αθέατου Απριλίου (Dnevnik jednog nevidljivog aprila) naziva Ivika «ερωτομανέστατο» (najzaljubljivijim). U Nemačkoj je Fridrih Šiler 1797. pretvorio legendu u baladu Die Kraniche des Ibykus (Ivikovi ždralovi), pošto mu je Gete prepustio temu. Probajte: otvorite fragment 286 sa savremenim grčkim prevodom, pronađite dunje i loze i napišite dve svoje rečenice: «Η κυδωνιά ανθίζει» (Dunja cveta) i «Το αμπέλι μεγαλώνει» (Loza raste). Zatim dodajte još jednu o biljci koju vidite sa svog prozora.
Da li ste znali?
- Aleksandrijski kanon devet lirskih pesnika stavljao je Ivika pored Sapfe, Alkeja, Alkmana, Stesihora, Anakreonta, Simonida, Pindara i Bakhilida.
- Fragment 286 sačuvan je samo zato što ga je Atenej naveo u knjizi o razgovorima za trpezom, napisanoj više od sedam vekova posle Ivika.
- Izraz «αἱ Ἰβύκου γέρανοι» (Ivikovi ždralovi) postao je poslovica za zločin otkriven na neočekivan način.
- Gete je isprva nameravao sam da napiše baladu o ždralovima, zatim je temu prepustio Šileru i poslao mu savete o pticama.
Glavna dela
| Grčki naslov | Naslov | Godina |
|---|---|---|
| Εγκώμιο του Πολυκράτη (S151 PMGF) | Pohvala Polikratu — fragment papirusa S151, uobičajeno ali nesigurno pripisivanje | 6th c. BC |
| Ἦρι μὲν αἵ τε Κυδώνιαι (286 PMG) | U proleće dunje — fragment 286 PMG | 6th c. BC |
| Ἔρος αὖτέ με (287 PMG) | Opet Eros — fragment 287 PMG, stari trkački konj | 6th c. BC |
| μή τι παρὰ θεοῖς ἀμβλακὼν (310 PMG) | Strah da se ne uvrede bogovi — fragment 310 PMG, naveden u Platonovom Fedru | 6th c. BC |
Stih koji vredi zapamtiti
ἐμοὶ δ᾽ ἔρος οὐδεμίαν κατάκοιτος ὥραν.
Na današnjem grčkomΜα ο δικός μου έρωτας δεν ησυχάζει καμία εποχή.
emoì d’ éros oudemían katákoitos hṓran.
A meni ljubav ne miruje ni u jedno doba godine.
