Grigoris Bitikocis

Grigoris Bitikocis rođen je 11. decembra 1922. u Peristeriju, tada siromašnom kvartu na zapadnom obodu Atine, u mnogočlanoj porodici. Radio je kao vodoinstalater i svirao gitaru. Mikisa Teodorakisa prvi put je upoznao 1948, tokom služenja vojnog roka, kada je Teodorakis bio politički zatvorenik. Godine 1949. ušao je u diskografiju kao kompozitor, sa «Το καντήλι τρεμοσβήνει», i tokom pedesetih pevao je popularnu λαϊκό pesmu u malim muzičkim lokalima Atine, ne postavši zvezda.

Sve se promenilo 1960, kada je kompozitor Mikis Teodorakis, vrativši se iz Pariza, tražio narodni glas za svoje nove pesme na stihove Janisa Ricosa. Teodorakis je želeo pevača iz naroda, a ne operski glas, i izabrao je Bitikocisa. Njihov snimak Επιτάφιος (Epitaf) bio je senzacija, a narednih godina njih dvojica su radili zajedno gotovo bez prestanka: koncertne dvorane, pozorišta na otvorenom, ploče prodate u ogromnim tiražima. Tokom vojne diktature (1967–1974), kada je Teodorakisova muzika bila zabranjena, Bitikocis je nastavio da peva popularni repertoar i snimao je sa mnogim drugim kompozitorima.

Nastupao je do duboke starosti, u klubovima i na televiziji, i ostao je veoma omiljena ličnost, jednostavan i duhovit u intervjuima. Umro je u Marusiju, u Atini, 7. aprila 2005, u 82. godini.

Veliki dar Bitikocisa bio je da tešku poeziju učini da zvuči kao svakodnevna pesma. U Επιτάφιος (Epitaf, 1960), Ricosovoj tužbalici majke nad sinom ubijenim u štrajku, pevao je uz buzuki iza sebe, kao u taverni, i poema je stigla do ljudi koji nikada nisu otvorili zbirku stihova. U Επιφάνεια (Bogojavljenje, 1962) otpevao je Seferisove stihove u pesmi poznatoj kao Άρνηση (Odbijanje), «Στο περιγιάλι το κρυφό», koju svaki Grk zna napamet.

Njegovo najslavnije delo je Το Άξιον Εστί (Aksion esti, „Dostojno je”), oratorijum koji je Teodorakis napisao na dugu poemu Odiseasa Elitisa, prvi put izveden 1964. Bitikocis je „narodni pevač” tog dela, a njegove pesme iz njega, Ένα το χελιδόνι (Jedna lasta) i Της δικαιοσύνης ήλιε νοητέ (Umno sunce pravde), postale su himne nade i slobode. Pored ovih velikih ciklusa snimio je stotine popularnih pesama, a neke je i sam napisao, poput Του Βοτανικού ο μάγκας (Mangup iz Votanikosa); ukupno je komponovao više od dvesta pesama. Njegov glas nije bio uglađen: bio je snažan, topao i pomalo hrapav, glas komšije, i upravo zato su mu Grci verovali.

Da biste upoznali Bitikocisa, poslušajte Ένα το χελιδόνι iz Το Άξιον Εστί, a zatim Άρνηση: obe se pevaju na školskim priredbama, na koncertima i za stolom na letnjim okupljanjima. Originalni snimci Epitafa i Aksion esti iz šezdesetih, sa njegovim glasom, lako se nalaze na internetu. U Peristeriju, njegovom kvartu, opština odaje počast njegovom imenu, a grčka televizija često prikazuje njegove stare nastupe sa Teodorakisom. Mnogi Grci i danas kažu da niko nije pevao Teodorakisa kao on. Na ovom sajtu možete čitati o pesnicima čije je reči pevao, Ricosu i Elitisu, i o samom Teodorakisu.

• Teodorakis ga je 1960. izabrao za Epitaf upravo zato što je bio narodni pevač, a ne školovan klasični glas.
• Pevao je reči dvojice pesnika nobelovaca, Seferisa i Elitisa, mnogo pre nego što su ih njegovi slušaoci pročitali.
• Pisao je i komponovao i neke svoje popularne pesme.
• Rođen je u Peristeriju, radničkom kvartu zapadne Atine, i uvek se predstavljao kao čovek iz kraja.