Fedon Papamihail

Fedon Papamihail rođen je u Atini 1962. godine, od oca Grka i majke Nemice. Njegov otac, koji se takođe zvao Fedon Papamihail, bio je umetnik i scenograf i radio je na filmovima američkog reditelja Džona Kasavetisa. Pošto otac i sin nose isto ime, filmske baze podataka sina često beleže kao Phedon Papamichael II ili Jr. U intervjuu za Athens Voice 2014. godine prisetio se da je porodica napustila Grčku 1966. i preselila se u Minhen. Tamo je kasnije studirao umetnost i fotografiju i diplomirao 1982. godine.

Godine 1983. preselio se u Njujork i radio kao fotoreporter. Potom se nastanio u Los Anđelesu i krajem osamdesetih počeo da radi kao direktor fotografije na niskobudžetnim igranim filmovima. U narednim decenijama snimio je više od četrdeset igranih filmova. Radio je i s nemačkim rediteljem Vimom Vendersom na filmu The Million Dollar Hotel (2000).

Godine 2014. rekao je da u Kaliforniji živi tridesetak godina, ali Grčka mu je ostala bliska. Ima kuću u Leonidiju, malom gradu na istočnoj obali Peloponeza, gde su živeli i njegovi roditelji, i rekao je da će se jednog dana tamo trajno nastaniti. Član je i Američkog društva direktora fotografije (ASC) i Grčkog društva direktora fotografije (GSC).

Direktor fotografije odlučuje kako film izgleda: gde stoji kamera, kako se kreće i kako svetlo pada na lica i mesta. Papamihailovo ime vezuje se pre svega za dvojicu američkih reditelja. S Aleksanderom Pejnom snimio je Sideways (2004), The Descendants (2011), Nebrasku (2013) i Downsizing (2017); s Džejmsom Mangoldom Walk the Line (2005), 3:10 to Yuma (2007), Ford v Ferrari (2019), Indiana Jones and the Dial of Destiny (2023) i A Complete Unknown (2024). Radio je i s Džordžom Klunijem na filmovima The Ides of March i The Monuments Men, a s Aronom Sorkinom na Suđenju čikaškoj sedmorki (2020).

Nebraska, priča o starcu i njegovom sinu na putovanju automobilom kroz američki Srednji zapad, snimljena je crno-belo. Donela mu je prvu nominaciju za Oskara; Suđenje čikaškoj sedmorki drugu. Rekao je da Pejna više zanimaju likovi nego vizuelni spektakl.

Kao reditelj okrenuo se Grčkoj. Arcadia Lost, film na engleskom s Nikom Noltijem o dvoje američkih tinejdžera izgubljenih na grčkom selu, sniman je oko Leonidija i premijerno prikazan 2010. Light Falls (2023), koji je režirao, koprodukovao i snimio zajedno s Akisom Konstantakopulosom, gruzijsko-albansko-grčka je koprodukcija. Film prati par iz Los Anđelesa i trojicu mladih albanskih radnika u napuštenom hotelu; u dijalozima se mešaju grčki, gruzijski, engleski i albanski.

Grčki mediji pažljivo prate njegovu karijeru: njegove nominacije za Oskara 2014. i 2021. objavljivane su kao grčke vesti, a 2014. izložio je fotografije s Instagrama na grupnoj izložbi Ινσταντανέ (Instantané, Snimak u trenu) u galeriji Zumbulakis u Atini. Za onoga ko uči jezik, njegov rad je lekcija iz gledanja, a ne iz slušanja, jer je većina njegovih filmova na engleskom. Probajte: zaustavite kadar iz Nebraske ili iz Light Falls i opišite ga na jednostavnom grčkom. Η εικόνα είναι ασπρόμαυρη (slika je crno-bela). Το φως είναι ζεστό (svetlo je toplo). Είναι νύχτα (noć je). Βλέπω ένα σπίτι (vidim kuću). Ovo su naše sopstvene rečenice za vežbu, a ne replike iz filmova.

• U intervjuu iz 2021. rekao je da je ponosan što je prvi Grk nominovan za Oskara za fotografiju.
• Radnja filma Light Falls odvija se na grčkom ostrvu, ali je snimljen 2020, tokom karantina, u Anavisosu kod Atine.
• Pre filma radio je kao fotoreporter i i dalje fotografiše iz hobija.
• Rekao je za Athens Voice «Δεν είμαι φαν των social media» (nisam ljubitelj društvenih mreža), a ipak je devet njegovih fotografija s Instagrama izabrano za izložbu u Atini.