Aristarh sa Samotrake

Aristarh je rođen oko 216. p. n. e. na Samotraki, ostrvu na severu Egejskog mora. Vizantijska enciklopedija zvana Suda naziva ga „Aleksandrincem po usvojenju, Samotračaninom po rođenju” i navodi da se i njegov otac zvao Aristarh. Kao mladić učio je u Aleksandriji kod gramatičara Aristofana iz Vizantije, jednog od velikih učenjaka Biblioteke. Oko sredine II veka p. n. e. sam Aristarh je postao upravnik Biblioteke. Suda kaže i da ga je kralj Ptolemej VI Filometor postavio za učitelja svog sina. Latinski oblik Aristarchus i grčko Αρίσταρχος označavaju istog čoveka, koga ne treba mešati sa Aristarhom sa Samosa, astronomom prethodnog veka.

Suda beleži da je kod njega učilo četrdesetak gramatičara i da se mnogo puta sporio s Kratetom iz Malosa, vodećim učenjakom suparničke kraljevske biblioteke u Pergamu. Kada je Ptolemej VIII došao na vlast oko 145. p. n. e., mnogi učenjaci i učitelji proterani su iz Aleksandrije, kako beleži antički pisac Atenej; savremeni istoričari obično povezuju kraj Aristarhovog rada u gradu s tim događajima. Umro je na Kipru. Prema Sudi, bolovao je od vodene bolesti i izgladneo se do smrti u sedamdeset drugoj godini. Ove kasne priče glavni su izvor o njegovom životu, pa savremeni priručnici daju njegove godine samo približno.

Aristarhovo glavno delo bila je diortoza, pažljivo ispravljanje teksta. Za Ilijadu i Odiseju upoređivao je starije prepise i ranija izdanja, pre svega Zenodotovo, prvog aleksandrijskog izdavača Homera. Kada su se prepisi razlikovali u nekoj reči, birao je čitanje za koje je verovao da potiče od Homera. Objavio je ekdosis (izdanje) zajedno s hipomnemama (komentarima) koji su objašnjavali njegove izbore, a antički učenjaci znali su za dva Aristarhova izdanja.

Nije jednostavno uklanjao stihove u koje je sumnjao. Umesto toga stavljao je male znake na marginu. Obelos, vodoravna crta, označavao je stih koji nije smatrao Homerovim; diple, u obliku „>”, upućivala je na nešto o čemu se raspravlja u komentaru; asteriskos je označavao stihove koji se ponavljaju na drugom mestu. Čitaoci su mogli da pročitaju svaki stih i vide pored njega njegov sud. Prema Homerovim sholijama, on i Aristofan smatrali su stih 23.296 Odiseje „krajem” speva, a učenjaci o toj belešci i dalje raspravljaju.

Komentarisao je i druge pisce. Papirus čiji završni naslov imenuje Aristarha sa Samotrake čuva deo komentara na prvu knjigu Herodota, jedini neposredni dokaz da je radio na prozi. Njegove izvorne knjige su izgubljene. Sačuvane su posredno preko kasnijih učenjaka, naročito u beleškama rukopisa Ilijade Venetus A iz X veka, koje ga pominju više od hiljadu puta.

Aristarh je oblikovao način na koji se Homer čita i štampa. Grčka i međunarodna izdanja Ilijade i Odiseje i danas raspravljaju o njegovim čitanjima, a onlajn vodič Centra za grčki jezik kroz helenističku književnost predstavlja ga uz Aristofana iz Vizantije kao osnivača homerske filologije. Na latinskom je Horacije napisao fiet Aristarchus („postaće Aristarh”), i njegovo ime postalo je sinonim za strogog kritičara.

Isprobajte njegov metod na jednom antičkom stihu. U Ilijadi 1.5 većina rukopisa i savremenih izdanja čita οἰωνοῖσί τε πᾶσι („i svim pticama”). Atenej navodi da je Zenodot pisao οἰωνοῖσί τε δαῖτα („i gozbu za ptice”). Pronađite jedinu različitu λέξη (reč), a zatim recite na novogrčkom: «Ο στίχος έχει μια παραλλαγή» (Stih ima varijantu). Potom otvorite digitalizovani Venetus A projekta Homer Multitext i potražite male znake na margini.

• Antički glagol ἀθετέω („ostaviti po strani”) dao je učenjacima termin ateteza za odbacivanje stiha; u novogrčkom se i dalje kaže αθετώ μια υπόσχεση, „kršim obećanje”.
• Atenej navodi da je rodoski filozof Panetije nazivao Aristarha μάντις, „vidovnjakom”, jer je lako odgonetao smisao pesama.
• Suda mu pripisuje više od 800 knjiga komentara, broj prema kome se savremeni učenjaci odnose oprezno.
• Aristarh je Ilijadu i Odiseju smatrao delom jednog pesnika, nasuprot učenjacima koji su dva epa pripisivali različitim autorima.