Jorgos Zambetas

Zambetas je rođen u Atini 25. januara 1925. Kao dečak pomagao je u očevoj berbernici, gde je potajno smišljao svoje prve melodije na buzukiju, a susret sa Vasilisom Cicanisom 1938. ostavio je na njega dubok trag. Prihvatio se instrumenta u vreme kada je on još pripadao podzemlju rebetika i ugledne porodice su ga gledale s visine. Učio je po sluhu i svirajući, u malim tavernama i klubovima, tokom teških godina nemačke okupacije i građanskog rata. Pedesetih godina, kada je buzuki prelazio sa margine u središte grčke popularne muzike, bio je jedan od najpoznatijih svirača u Atini.

Njegova prava scena bio je κέντρο, noćni klub sa živom muzikom, gde je svirao decenijama. Publika je dolazila zbog njegove tehnike, brze, blistave i pune trikova, ali i zbog samog čoveka: smejao se, šalio sa muzičarima, pevao i ponekad ustajao da igra dok svira. Šezdesetih godina grčki film bio je na vrhuncu, a producenti su želeli scene sa buzukijem; Zambetas se pojavio u mnogim filmovima, često kao on sam, svirajući u taverni dok su zvezde igrale. Prema nekim proračunima, učestvovao je u više od 160 grčkih filmova. Pomagao je i mladim pevačima: Dimitris Mitropanos ga je nazivao svojim velikim učiteljem. Nastupao je do osamdesetih godina i umro u Atini 10. marta 1992. Pamti se pre svega kao muzičar koji je ljude činio srećnim.

Zambetas je bio dve stvari istovremeno: instrumentalista i autor pesama. Kao svirač pripadao je generaciji koja je, posle Manolisa Hiotisa, od buzukija napravila virtuozni instrument. Njegovi solo delovi i taksimije, slobodno improvizovani uvodi pre pesme, bili su brzi i duhoviti, a voleo je da iznenadi publiku naglim promenama ritma. Svirao je zejbekiko, hasapiko i brzi hasaposerviko, igre koje svako prepoznaje u grčkoj taverni.

Kao kompozitor napisao je veliki broj popularnih pesama, od kojih je mnoge sam pevao toplim, pomalo hrapavim glasom. Među najomiljenijima su Δεν έχει δρόμο να διαβώ (Nemam puta kojim bih prošao, 1963), Τα δειλινά (Predvečerja, 1964), koju je pevala Viki Mosholiu, instrumental za buzuki Σήκω χόρεψε συρτάκι (Ustani i odigraj sirtaki, 1965) i Αγωνία (Strepnja, 1970), koju je pevao Tolis Voskopulos. To su pesme o ljubavi, putovanjima, vinu i igri, sa melodijama koje se lako pamte i ritmovima stvorenim za podijum. Mnoge su se čule u bioskopu, a filmovi su ih održali živima: svaki put kada grčka televizija prikaže staru crno-belu komediju, nova generacija vidi Zambetasa kako se široko smeši nad svojim buzukijem. Njegova muzika nema ništa od tame starog rebetika; to je zvuk siromašne, ali nade pune Atine, koja je uveče izlazila da zaboravi dan.

Grčka televizija i dalje skoro svake nedelje prikazuje filmove iz šezdesetih, a Zambetas je u mnogima od njih: pogledati jedan je najlakši način da ga upoznate. Njegove pesme nalaze se na svakoj listi klasičnih λαϊκά (narodnih pesama), a buzukisti i danas proučavaju njegove snimke zbog brzine i humora. Poslušajte Τα δειλινά ili Σήκω χόρεψε συρτάκι, a zatim pogledajte scene igre sa Aliki Vujuklaki i drugim zvezdama tog doba. Grčka reč κέφι, radost, dobro raspoloženje, reč je koja se o njemu najčešće koristi, i čućete je na svakom veselju sa živom muzikom.

• Svirao je buzuki u vreme kada su ga mnoge grčke porodice smatrale instrumentom podzemlja; doživeo je da postane nacionalni instrument.
• U mnogim filmskim pojavljivanjima on jednostavno igra samog sebe: buzukistu iz taverne.
• Mnoge svoje pesme pevao je sam, toplim, pomalo hrapavim glasom.