Dionisios Solomos

Solomos je rođen na Zakintosu 8. aprila 1798, kao sin grofa Nikolaosa Solomosa i njegove mlade domaćice Angeliki Nikli; grof se njome oženio na samrti, što je dečaka učinilo zakonitim naslednikom i bogatašem. Kao mnogi sinovi jonskog plemstva poslat je u Italiju, gde je učio u Kremoni i na Univerzitetu u Paviji i počeo da piše poeziju na italijanskom. Vratio se na Zakintos 1818. u svet koji je na ulici govorio grčki, a u salonima italijanski.

Grčki ustanak 1821. promenio mu je pravac. U maju 1823, za nekoliko nedelja, napisao je na grčkom Himnu slobodi; štampana je 1825. u Misolongiju i u Parizu i proslavila ga širom Evrope. Godine 1824. napisao je i Διάλογος (Dijalog), odbranu govornog, narodnog (dimotičkog) jezika od učenjaka koji su želeli veštački grčki u antičkom stilu. U njemu iznosi svoj kredo: «Μήγαρις έχω άλλο στο νου μου πάρεξ ελευθερία και γλώσσα;» (Imam li išta drugo na umu osim slobode i jezika?).

Godine 1828. preselio se na Krf, tada prestonicu Jonskih ostrva pod britanskom upravom, i tamo ostao do kraja života, radeći sporo, beskrajno prepravljajući i gotovo ništa ne objavljujući. Poslednje godine zamračile su mu porodične parnice i bolest. Umro je na Krfu 9. februara 1857; posmrtni ostaci su mu kasnije preneti na Zakintos.

Himna slobodi je duga poema koja se obraća Slobodi kao ženi koja ustaje iz kostiju Grka, a zatim prepričava prve bitke revolucije. Njene prve dve strofe, «Σε γνωρίζω από την κόψη / του σπαθιού την τρομερή» (Poznajem te po strašnoj oštrici tvoga mača), peva svaki Grk. Solomos je potom napisao Εις τον θάνατον του Λορδ Μπάιρον (Oda na smrt lorda Bajrona, 1824) i niz lirskih pesama kao što je Η Φαρμακωμένη (Otrovana).

Njegova zrela dela su drugačija: gusta, vizionarska i nedovršena. Ο Κρητικός (Krićanin, 1833–34) je pripovest brodolomnika, kritskog ustanika, o noći kada je pokušao da plivajući iznese voljenu na obalu i video kako iz mora izranja žena obasjana mesečinom, Φεγγαροντυμένη. Οι Ελεύθεροι Πολιορκημένοι (Slobodni opsednuti), na kojima je radio od 1826. do 1840-ih u tri uzastopne verzije, govore o izgladnelim braniocima Misolongija u proleće 1826. i o lepoti prirode oko njih koja ih mami da žive; stih «Άκρα του τάφου σιωπή στον κάμπο βασιλεύει» (Duboka grobna tišina vlada ravnicom) zna se napamet. Η Γυναίκα της Ζάκυθος (Žena sa Zakintosa) je surov prozni portret mrske žene, a Ο Πόρφυρας (Ajkula, 1849) opisuje mladog engleskog vojnika kojeg je ajkula ubila u krfskoj luci. Solomos je pisao na dimotičkom grčkom, jeziku naroda, u vreme kada je to bio radikalan izbor, a njegov prijatelj Jakovos Polilas sakupio je fragmente i objavio ih 1859. kao Άπαντα τα Ευρισκόμενα (Sabrana sačuvana dela).

Najjednostavniji način da se upozna Solomos jeste da se posluša himna: prve dve strofe Himne slobodi, s Mancarosovom muzikom, usvojila je Grčka 1865, a Kipar 1966, i pevaju se na svakoj školskoj proslavi 25. marta i 28. oktobra i pre svake utakmice reprezentacije. Grčki đaci čitaju Ο Κρητικός i Οι Ελεύθεροι Πολιορκημένοι u gimnaziji, a njegov stih o «ελευθερία και γλώσσα» navodi se kad god se govori o grčkom jeziku. Na Zakintosu je glavni trg Πλατεία Σολωμού, s njegovim spomenikom i Muzejom Solomosa i znamenitih Zakinćana, gde mu je grob; u gradu Krfu kuća u kojoj je živeo mali je Solomosov muzej. Ulice po imenu Οδός Σολωμού postoje gotovo u svakom grčkom gradu.

• Solomos je prve pesme pisao na italijanskom i nikada nije potpuno savladao pisani grčki; celog života držao je italijanske beleške i nacrte pored svojih grčkih stihova.
• Himna slobodi ima 158 strofa, ali se kao državna himna pevaju samo prve dve.
• Grčka i Kipar imaju istu državnu himnu, što je čini jednom od retkih himni koje koriste dve suverene države.
• Posle 1830. gotovo ništa nije objavio; većina njegovih čuvenih pesama štampana je tek posle njegove smrti, sastavljena iz svezaka punih varijanti.