Manto Mavrogenus

Manto Mavrogenus rođena je 1796. u Trstu, tada austrijskoj luci sa bogatom grčkom trgovačkom zajednicom. Njen otac, Nikolaos Mavrogenis, bio je trgovac sa Mikonosa, a porodica je bila u srodstvu sa fanariotskim plemstvom. Manto je stekla obrazovanje kakvo je imalo malo grčkih devojaka njenog vremena: učila je istoriju i filozofiju antičke Grčke i naučila francuski i italijanski. Posle očeve smrti porodica se nastanila na Mikonosu.

Kada je u proleće 1821. izbila Revolucija, Manto je imala oko dvadeset pet godina. Ubedila je ugledne ljude Mikonosa da se pridruže ustanku i nasledstvom je opremala brodove i plaćala njihove posade. Godine 1822, kada su osmanske snage pokušale da se iskrcaju na ostrvo, pamti se da je predvodila meštane koji su ih odbili. Zatim je otišla na Peloponez i Eubeju, finansirajući i prateći odrede boraca, i pisala je pisma ženama zapadne Evrope, naročito u Parizu, moleći ih da podrže grčku stvar. Tih godina bila je verena sa Dimitriosom Ipsilantijem, jednim od vođa Revolucije, ali je veridba raskinuta.

Posle sticanja nezavisnosti živela je u Nafplionu, prvoj prestonici nove države, i tražila pomoć od vlade, jer od njenog bogatstva gotovo ništa nije ostalo. Dobila je malo. Poslednje godine provela je na Parosu, siromašna i uglavnom zaboravljena, i tamo je umrla u julu 1848.

Manto Mavrogenus nije pisala knjige niti dobijala čuvene bitke; ono što je činila bilo je davanje. Revolucijama je novac potreban koliko i hrabrost, a 1821. nije bilo grčke države, ni riznice, ni redovne vojske. Brodove su morali da kupuju, naoružavaju i popunjavaju posadom privatni ljudi, a vojnike je trebalo hraniti. Manto je u taj napor uložila svoje nasledstvo, jedno od najvećih na Mikonosu, i do kraja rata potrošila ga je gotovo celo.

Pamti se po tri stvari. Prvo, uvela je svoje ostrvo u Revoluciju i pomogla da se organizuje njegova flota. Drugo, sama je učestvovala u borbama: odbijanje osmanskog iskrcavanja na Mikonos 1822. epizoda je koju priča svaki opis njenog života, a kasnije je putovala sa naoružanim ljudima po kopnu. Treće, razumela je snagu javnog mnjenja u inostranstvu. Obrazovana u Trstu i vična evropskim jezicima, pisala je evropskim ženama tražeći njihovu naklonost i podršku, u vreme kada se filhelenizam širio Francuskom, Britanijom i Nemačkom.

Zajedno sa Laskarinom Bubulinom sa Specesa, ona je jedna od dve žene koje grčka školska deca prve upoznaju kada uče o 1821: dve bogate ostrvljanke koje su svoje bogatstvo pretvorile u brodove. Njena priča je i tiha lekcija o mladoj državi, koja je sporo zahvaljivala onima koji su je platili.

Otiđite na Mikonos i odmah ćete je sresti. Trg kraj luke grada Mikonosa narod zove Πλατεία Μαντώς (Mantin trg), i tu stoji njena bronzana statua. Posetiocima se pokazuje i njena porodična kuća u gradu. Grci određenih godina sećaju se njenog lica na kovanici od dve drahme, koja je bila u opticaju do dolaska evra 2002. Ulice sa imenom Μαντώς Μαυρογένους postoje u Atini, Pireju i mnogim drugim gradovima, a škole je svake godine slave oko 25. marta, nacionalnog praznika Revolucije. Njen život nadahnuo je grčki igrani film Μαντώ Μαυρογένους (1971), sa Dženi Karezi u naslovnoj ulozi, kao i nekoliko romana i biografija.

• Nije rođena u Grčkoj, već u Trstu, koji je tada bio deo Austrijskog carstva.
• Govorila je francuski i italijanski i pisala ženama Pariza tražeći pomoć za Grčku.
• Njen portret bio je na grčkoj kovanici od dve drahme, dok je Bubulina bila na onoj od jedne drahme.
• Iako je bila jedna od najbogatijih žena Egeja, umrla je siromašna na ostrvu Parosu 1848.