Nana Muskuri

Joana Muskuri, koju su svi uvek zvali Nana, rođena je 13. oktobra 1934. u Hanji na Kritu. Kada je imala tri godine, porodica se preselila u Atinu, gde je otac radio kao kinooperater; deca su rasla iza platna, dok su napolju bili okupacija, a potom građanski rat. Nekoliko godina studirala je klasično pevanje na Atinskom konzervatorijumu i sanjala o operi, ali je, kako sama kaže, bila oterana kad se saznalo da peva džez u noćnim klubovima.

Džez klubovi doveli su je do Manosa Hadžidakisa, koji joj je dao svoje pesme da ih peva. Na Festivalu grčke pesme 1959. i 1960. pobedila je njegovim pesmama, a 1960. osvojila je prvu nagradu na Mediteranskom festivalu pesme u Barseloni. Jedan nemački film o Grčkoj doneo joj je «Weiße Rosen aus Athen» (Bele ruže iz Atine, 1961), prodatu u više od milion primeraka u Nemačkoj, a od 1962. živela je u Parizu, koji je ostao njena baza do kraja karijere. Godine 1963. predstavljala je Luksemburg na Pesmi Evrovizije.

Godine 1966. bila je na turneji po Sjedinjenim Državama sa Harijem Belafonteom, od 1968. vodila je sopstvenu televizijsku seriju na BBC-ju u Britaniji, a četiri decenije pevala je u svakoj velikoj koncertnoj sali sveta. Godine 1993. postala je ambasadorka dobre volje UNICEF-a, a od 1994. do 1999. sedela je u Evropskom parlamentu kao predstavnica Grčke. Duga oproštajna turneja 2005–2008. ipak nije bila kraj: vratila se na scenu i držala koncerte i posle devedesetog rođendana.

Grčki repertoar Nane Muskuri izgrađen je na pesmama Manosa Hadžidakisa, a preko njega na stihovima Nikosa Gacosa: «Χάρτινο το φεγγαράκι» (Mali mesec od papira), «Κάπου υπάρχει η αγάπη μου» (Negde postoji moja ljubav), «Τα παιδιά του Πειραιά» (Deca Pireja) – pesma iz filma Nikad u nedelju koja je 1961. osvojila Oskara i koju je snimila na više jezika. Pevala je i Mikisa Teodorakisa i tradicionalne pesme, a njeni grčki albumi ostaju najlakši način da stranac upozna klasičnu grčku pesmu pedesetih i šezdesetih godina.

U inostranstvu je radila jezik po jezik. Na nemačkom je imala «Weiße Rosen aus Athen» (1961); na francuskom, gde joj ime zna svako, «À force de prier» (1963) i «Je chante avec toi Liberté» (1981), hor robova iz Verdijevog Nabuka pretvoren u himnu slobodi; na engleskom «Only Love» (1985), koja je dospela do drugog mesta britanskih lista, kao i albume narodnih pesama, filmske muzike i himni. Snimala je i na španskom, italijanskom, portugalskom, holandskom, hebrejskom i velškom.

Njen stil se nikad nije menjao: čist, gotovo dečački horski ton, bez trikova sa vibratom, savršena dikcija i aranžmani koji melodiju stavljaju na prvo mesto. Kritičari su to ponekad nazivali previše slatkim; publika nije, a sama veličina njenog kataloga, znatno više od dvesta albuma, nema ravnog među grčkim izvođačima.

Muskuri je živa umetnica, pa se njeno nasleđe još piše. Za onoga ko uči jezik, polazna tačka su njeni grčki snimci Hadžidakisa: «Χάρτινο το φεγγαράκι» i «Τα παιδιά του Πειραιά» pevaju se polako, svaka reč je jasna, a tekstovi su kratki. Grčka televizija i radio i dalje je puštaju, a njen oproštajni koncert 2008. u Odeonu Heroda Atika pod Akropoljem bio je nacionalni događaj. U Hanji je slavljena kćer grada, a u Francuskoj i Nemačkoj njeno ime je jednostavno sinonim za grčku pesmu. Njene naočare, koje je šezdesetih uprkos svim savetima odbijala da skine na sceni, postale su toliko slavne da su takve naočare podjednako prepoznatljiva njena slika kao i njen glas.

• Pravo ime joj je Joana; Nana je nadimak koji je koristila njena porodica.
• Na Pesmi Evrovizije 1963. predstavljala je Luksemburg, a ne Grčku, francuskom pesmom «À force de prier».
• Od samog početka nije skidala naočare na sceni, uprkos savetima menadžera koji su smatrali da će joj upropastiti karijeru, i one su postale njen zaštitni znak.
• Godine 1993. nasledila je Odri Hepbern kao ambasadorka dobre volje UNICEF-a, a godinu dana kasnije izabrana je u Evropski parlament.