Dimitris Mitropanos

Mitropanos je rođen 2. aprila 1948. u Trikali, gradu u Tesaliji koji je Grčkoj već dao Vasilisa Cicanisa. Porodica mu je bila siromašna, i 1964, sa šesnaest godina, preselio se u Atinu da živi kod strica, radi i okuša sreću kao pevač. Grigoris Bitikocis ga je poslao u diskografsku kuću Columbia, gde je upoznao Jorgosa Zambetasa, koga je kasnije nazivao svojim velikim učiteljem. Godine 1966. slučajni susret s Mikisom Teodorakisom doveo je do toga da na koncertima peva delove dela Ρωμιοσύνη (Romiosini) i Το Άξιον Εστί (Dostojno jest), a 1967. izašla je njegova prva ploča, pesma «Θεσσαλονίκη» (Solun).

Vojna diktatura iz 1967. zabranila je Teodorakisovu muziku, pa se Mitropanos okrenuo λαϊκό repertoaru noćnih lokala, «πίστες» u koje su Grci išli da slušaju buzuki i pevače uživo. Sedamdesetih i osamdesetih postao je jedan od najpopularnijih pevača u zemlji, snimao je s mnogim vodećim kompozitorima i tekstopiscima i pevao veče za večerom u Atini i Solunu.

Godine 1996. pronašao je novu publiku, mlađu i urbaniju, albumom s kompozitorom Tanosom Mikrucikosom, Στου αιώνα την παράγκα (U baraci veka), i počeo da nastupa u velikim koncertnim salama i letnjim pozornicama, a ne samo u klubovima. Pevao je i dvehiljaditih, cenjen od muzičara svih stilova. Umro je u Marusiju, u Atini, 17. aprila 2012, u šezdeset četvrtoj godini. Oplakivala ga je cela Grčka, kako ljubitelji λαϊκό muzike tako i muzičari svih stilova.

Mitropanos je bio izvođač, ne kompozitor: njegova umetnost bio je glas. Bio je to dubok, taman bariton, hrapav po ivicama i veoma postojan, a pevao je bez trikova, gotovo nepomično, puštajući da reči nose osećanje. Grci često opisuju njegovo pevanje rečju «βαριά», teško, u smislu ozbiljno i puno težine, a pesma u njegovom glasu zvuči kao ispovest čoveka koji je proživeo mnogo.

Njegov repertoar je klasični λαϊκό: pesme o ljubavi i gubitku, o odlasku i povratku kući, o samoći u velikom gradu, o moru i putu iseljenika. Među najpoznatijima su Άγιος Φεβρουάριος (Sveti Februar, 1971) Dimosa Mucisa i Manosa Elefteriua, Σ' αναζητώ στη Σαλονίκη (Tražim te u Solunu), smeštena u Solun, i Πάρε αποφάσεις (Odluči se, 1991) Hristosa Nikolopulosa i Lefterisa Papadopulosa. Godine 1996, s Tanosom Mikrucikosom kao kompozitorom i Alkisom Alkeosom kao tekstopiscem, snimio je Ρόζα (Roza), pesmu modernijeg, poetskog teksta koja mu je donela novu generaciju slušalaca i postala jedan od njegovih zaštitnih znakova.

Celog života pevao je i Teodorakisova dela, a njegovi koncerti mešali su stare pesme iz noćnih lokala s ovim „umetničkijim“ repertoarom, pokazujući koliko tanka može biti granica između njih u grčkoj muzici.

Mitropanos je jedan od glasova koje Grci prve pomenu kada govore o λαϊκό pesmi, zajedno sa Steliosom Kazandžidisom i Grigorisom Bitikocisom. Njegovi snimci stalno se puštaju na grčkom radiju i u tavernama, a pevači uživo i dalje svake večeri pevaju njegove pesme. Da biste ga upoznali, poslušajte «Ρόζα» i «Σ' αναζητώ στη Σαλονίκη»: jezik je jednostavan, pevanje sporo i jasno. U Trikali ga pamte s ponosom kao drugog velikog muzičara grada posle Cicanisa, i ta dva imena se često izgovaraju zajedno. Njegove pesme su zaštićene autorskim pravom, pa potražite originalne snimke.

• Rođen je u Trikali, istom gradu kao kompozitor Vasilis Cicanis.
• Njegova prva ploča, pesma «Θεσσαλονίκη», izašla je 1967, kada je imao devetnaest godina.
• Bio je pevač, a ne autor pesama: njegova slava počiva u potpunosti na glasu i izboru pesama.
• Njegov album iz 1996. s Tanosom Mikrucikosom doneo mu je mladu publiku posle trideset godina karijere.