Sotirija Belu

Belu je rođena 22. avgusta 1921. u Drosiji, selu kod Halkide, grada na ostrvu Evbeji koji je sa kopnom povezan čuvenim mostom. Odrasla je u siromašnoj porodici i još mlada došla u Atinu. Tokom nemačke okupacije (1941–44) učestvovala je u Pokretu otpora, a 1943, posle izdaje, uhapsio ju je i mučio Gestapo; te teške godine oblikovale su čvrstinu koju su ljudi kasnije čuli u njenom glasu.

Posle rata pevala je u malim atinskim tavernama. Oko 1947. čuo ju je Vasilis Cicanis i uzeo je k sebi. S njim je pevala u lokalu «Τζίμης ο Χοντρός» (Debeli Džimi) i u studijima za snimanje, a njen dubok glas pored njegovog buzukija postao je jedan od klasičnih zvukova posleratne grčke pesme. Pedesetih i šezdesetih, kada je rebetiko izašao iz mode i prevladala lakša popularna muzika, imala je teške godine. Od 1966. radila je s mlađim kompozitorima poput Dionisisa Savopulosa, a oživljavanje rebetika sedamdesetih, posle pada vojne diktature, ponovo ju je učinilo zvezdom: studenti i mladi muzičari punili su dvorane da je čuju, a ona je opet snimala i nastupala, sada kao živa legenda. Pevala je do duboke starosti i umrla u Atini 27. avgusta 1997.

Belu nije pisala pesme; bila je interpretatorka, a njena umetnost bio je glas. Bio je neobično dubok za ženu, blizak muškom registru, sa suvom, gotovo grubom oštricom i bez ukrasa radi ukrasa. Pevala je stojeći nepomično, bez gestova, i nije se trudila da se dopadne. U muškom svetu, među buzukistima, vlasnicima taverni i igračima ζεϊμπέκικο, pevala je teške pesme kao ravnopravna, i muškarci su se prema njoj tako i odnosili.

Njeno ime vezano je pre svega za Cicanisa. Godine 1948. pevala je s Prodromosom Causakisom na prvom snimku pesme Συννεφιασμένη Κυριακή (Oblačna nedelja), koju je Cicanis napisao u okupiranom Solunu i koju mnogi Grci zovu svojom drugom državnom himnom. Narednih godina snimila je desetine njegovih pesama o ljubavi, izdaji, siromaštvu i noći, a pevala je i pesme starijih majstora rebetika poput Markosa Vamvakarisa. Sedamdesetih su njene ploče i koncerti upoznali sa starim repertoarom mladu publiku, odraslu uz rok i uz umetničke pesme Teodorakisa i Hadžidakisa. Za njih Belu nije bila nostalgija nego autentičnost: pravi glas muzike koja je potekla iz siromašnih kvartova i luka.

Za mnoge Grke Belu je i dalje glas rebetika, a njeni snimci lako se nalaze na svakoj muzičkoj platformi. Počnite s Oblačnom nedeljom iz 1948. s Causakisom, a zatim poslušajte njene snimke uživo iz sedamdesetih, kada joj je glas bio još dublji. Često se pominje zajedno s Marikom Ninu kao jedna od dve velike žene Cicanisovog zlatnog doba, a mladi pevači rebetika danas se još mere s njom. Njen život bio je tema knjiga i dokumentarnih filmova, a u Halkidi, rodnom gradu, pamte je kao jednu od njegovih slavnih kćeri. Dobra vežba: poslušajte jednu pesmu koju ona peva i zapišite reči koje prepoznajete, καρδιά, νύχτα, αγάπη.

• U decembru 1944. borila se u Bici za Atinu i bila ranjena.
• Bila je u Pokretu otpora tokom nemačke okupacije i zbog toga uhapšena.
• Na prvom snimku Oblačne nedelje, 1948, pored Prodromosa Causakisa čuje se upravo njen glas.
• Njen povratak sedamdesetih predvodili su mladi ljudi koji nisu bili rođeni kada je prvi put snimala.