Janulis Halepas

Halepas je rođen 24. avgusta 1851. u Pirgosu (Panormosu), selu klesara na severu Tinosa. Otac mu je držao radionicu za obradu mermera, i dečak je odrastao među dletima i kamenim blokovima. Studirao je na Školi lepih umetnosti u Atini, a 1873. stipendija crkve Evangelistrije na Tinosu poslala ga je na Akademiju likovnih umetnosti u Minhenu. U Atinu se vratio 1876, otvorio atelje i za dve godine stvorio svoja najpoznatija dela.

Godine 1878. njegov um je popustio. Uništavao je skulpture, prestao da radi i nekoliko puta pokušao da sebi oduzme život. Porodica ga je 1888. smestila u psihijatrijsku bolnicu na Krfu, gde je ostao do 1902. Potom se vratio u Pirgos da živi sa majkom, koja je verovala da mu je vajarstvo izazvalo bolest i lomila figure koje je pokušavao da napravi. Godinama je radio kao pastir na brdima Tinosa i bio blagi seoski «ludak».

Majka mu je umrla 1916, a oko 1918, u 67. godini, Halepas je ponovo počeo da vaja, uglavnom u glini i gipsu. Gipsani odlivci njegovih dela, izloženi u Atinskoj akademiji 1925, i nagrada Aristion za umetnost koju mu je Akademija dodelila 1927. doneli su mu kasno priznanje. Godine 1930. preselio se u Atinu kod rođaka i radio je gotovo do kraja. Tamo je umro 15. septembra 1938.

Mladi Halepas bio je klasični vajar u duhu Minhena devetnaestog veka. Njegov Σατυρίσκος παίζων με τον Έρωτα (Mladi satir koji se igra sa Erosom, 1877) prikazuje mitskog satira kako zadirkuje malog boga ljubavi, pun pokreta i humora. Η Κοιμωμένη (Usnula, 1878) nastala je za grob Sofije Afentaki, devojke iz imućne porodice koja je umrla mlada od tuberkuloze. Halepas nije prikazao smrt: prikazao je mladu ženu kako spava na svom krevetu, čaršav prirodno pada preko njenog tela, jedna ruka počiva blizu grudi, kao da bi svakog trenutka mogla da se probudi. Iste godine započeo je Μήδεια (Medeju), majku iz grčke tragedije koja ubija svoju decu; ostala je nedovršena kada je počela bolest.

Dela iz njegove starosti potpuno su drugačija. U malim figurama od gline i gipsa vraćao se iznova i iznova istim temama – satiru i Erosu, Medeji, scenama iz Biblije – ali klasičnog spokoja više nema. Tela su gruba, lica gotovo detinja, oblici pojednostavljeni, kao da je zaboravio pravila Akademije i pronašao sopstveni jezik. Kritičari dvadesetog veka videli su u ovim kasnim delima veoma modernog vajara, i danas se cene jednako visoko kao mermerna remek-dela iz njegove mladosti.

Da biste upoznali Halepasa, idite na Prvo groblje u Atini (Α΄ Νεκροταφείο), blizu Panatinaikog stadiona, i pronađite Usnulu: to je jedan od najposećenijih grobova tamo. Na Tinosu je njegova porodična kuća u Pirgosu mali muzej, pored Muzeja tinoskih umetnika, a selo i dalje ima školu za obradu mermera. Nacionalna galerija u Atini izlaže i njegove rane mermerne radove, među njima Satira koji se igra sa Erosom iz 1877, i njegove kasne figure od gline. Njegov život inspirisao je knjige i dokumentarce, a Usnula se pojavljuje na mnogim koricama knjiga.

• Bio je daleko od umetnosti oko četrdeset godina, od 1878. do otprilike 1918, a ipak je postao najcenjeniji grčki vajar svog doba.
• Ponovo je počeo da vaja u 67. godini i radio je skoro do 87. godine.
• Usnula je grob stvarne osobe: Sofije Afentaki, koja je umrla mlada 1873.
• Njegovo rodno selo, Pirgos na Tinosu, dalo je generacije vajara u mermeru i i dalje ima školu za obradu mermera.