Marija Kalas

Marija Ana Sofija Cecilija Kalogeropulu rođena je u Njujorku 2. decembra 1923, kao kći grčkog apotekara sa Peloponeza. Godine 1937. majka je obe ćerke vratila u Atinu, a punačka, kratkovida devojka upisala je Nacionalni konzervatorijum, a zatim Atinski konzervatorijum, gde ju je španska sopranistkinja Elvira de Idalgo obučila tehnici belkanta koja je postala njen zaštitni znak. Profesionalno je debitovala u Grčkoj nacionalnoj operi 1941, tokom nemačke okupacije, a svoju prvu Tosku otpevala je u Atini 1942, pre nego što je napunila devetnaest godina.

Godine 1945. vratila se u Ameriku, nije našla posao, a 1947. angažovana je za Đokondu u Areni u Veroni, gde je upoznala dirigenta Tulija Serafina i industrijalca Đovanija Batistu Meneginija, za koga se udala 1949. Pedesete su bile njena velika decenija: Skala od 1950, Kovent Garden 1952, Metropoliten opera 1956, produkcije sa Lukinom Viskontijem i Frankom Zefirelijem, i čuveni gubitak tridesetak kilograma koji ju je pretvorio u elegantnu figuru sa fotografija.

Godine 1959. ostavila je Meneginija zbog brodovlasnika Aristotela Onazisa, a ta veza, praćena njegovim brakom sa Žaklin Kenedi 1968, punila je novine čitavu deceniju. Glas joj je rano oslabio; poslednji operski nastup bila je Toska u Kovent Gardenu 1965. Držala je majstorske kurseve na školi Džulijard 1971–72, otišla na poslednju koncertnu turneju 1973–74 i umrla sama u svom pariskom stanu 16. septembra 1977, u 53. godini. Godine 1979. njen pepeo je rasut po Egejskom moru.

Kalasova nije imala najlepši glas svog vremena, i znala je to. Ono što je imala bio je ogroman raspon, tehnika koja joj je dozvoljavala da peva Vagnerovu Brunhildu i Belinijevu Elviru iste nedelje, kao što je učinila u Veneciji 1949, a pre svega dar da glumi glasom, tako da je svaka fraza nešto značila. Vratila je u život zaboravljene opere s početka devetnaestog veka, Belinija, Donicetija i Kerubinija, i pokazala da su to drame, a ne samo prikazi vokalnog vatrometa.

Njena prepoznatljiva uloga bila je Belinijeva Νόρμα (Norma), druidska sveštenica rastrzana između dužnosti i ljubavi, koju je otpevala oko devedeset puta; njena Toska, snimljena 1953. pod dirigentskom palicom Viktora de Sabate, i danas je referentni snimak te opere; njena Violeta u Viskontijevoj Travijati u Skali 1955. i njena Λουτσία ντι Λάμερμουρ (Lučija di Lamermur) pretvorile su scenu ludila u studiju tuge, a ne u vokalnu vežbu. Za Grke su veliki trenuci dva leta kada je pevala u antičkom pozorištu u Epidauru sa Grčkom nacionalnom operom, Normu 1960. i Kerubinijevu Μήδεια (Medeja) 1961, ulogu grčke čarobnice koju je učinila svojom. Godine 1969. ponovo je igrala Medeju, bez pevanja, u filmu Pjera Paola Pazolinija Medeja, svojoj jedinoj filmskoj ulozi. Njeni snimci za EMI, nastali uglavnom u Milanu pedesetih godina, ostaju srž njenog nasleđa.

Atina ju je ponovo prisvojila. Godine 2023. grad je otvorio Muzej Marije Kalas u ulici Mitropoleos, sa njenim haljinama, pismima, snimcima i klavirom iz njenog pariskog stana, a gradsko pozorište Olimpija u ulici Akadimijas, gde je pevala kao mlada žena, sada nosi njeno ime. Posetiocima se pokazuju učionice konzervatorijuma u kojima ju je podučavala de Idalgo, a pozorište u Epidauru i dalje reklamira svoja leta sa Kalasovom. Njen rođendan, 2. decembar, donosi koncerte i omaže, a njeno ime dobijaju ulice i muzičke škole širom Grčke. Za učenika je prvi korak jednostavan: poslušajte njenu «Casta diva» iz Norme ili njenu Tosku iz 1953, a zatim pogledajte Pazolinijev film u kojem grčka Medeja hoda kroz predele Kapadokije ne otpevavši nijednu notu.

• U januaru 1949. u Veneciji otpevala je Brunhildu u Vagnerovoj Valkiri i, nekoliko dana kasnije, Elviru u Belinijevim Puritancima, dve uloge kojih se gotovo nijedna sopranistkinja ne prihvata u istoj karijeri.
• Bila je izuzetno kratkovida i jedva je videla dirigenta, pa je svaku partituru učila napamet.
• Njena jedina filmska uloga, Pazolinijeva Medeja (1969), ne sadrži nimalo pevanja.
• Njen pepeo rasut je po Egejskom moru 1979, dve godine posle njene smrti u Parizu.