Diogen iz Sinope

Gotovo sve što znamo o Diogenu potiče iz šeste knjige Diogena Laertija, napisane nekih pet vekova kasnije i pune anegdota, a ne datuma. Rođen je oko 412. godine pre n. e. u Sinopi, grčkoj koloniji na crnomorskoj obali današnje Turske. Njegov otac Hikesije bio je povezan sa gradskom kovnicom novca, pa su otac i sin optuženi da «kvare novac», zbog čega je Diogen napustio Sinopu kao izgnanik. Optužbu je pretvorio u geslo: delo njegovog života biće da «kvari novac» običaja i konvencija.

U Atini se priključio filozofu Antistenu, Sokratovom učeniku, i doterao jednostavan život dalje nego iko pre njega. Nosio je jedan grubi ogrtač, štap i torbu, spavao u velikom buretu za zalihe (πίθος, pitos) kraj hrama Majke bogova na Agori, a jeo, prao se i sve ostalo radio javno. Prosio je, raspravljao se i vređao slavne. Platon ga je, kako priča kaže, nazvao «poludelim Sokratom».

Kasnije su ga na jednom putovanju morem zarobili gusari i na Kritu prodali kao roba Korinćaninu po imenu Ksenijad, čije je sinove vaspitao. Poslednje godine proveo je u Korintu, gde je sreo Aleksandra, i tamo je umro 323. godine pre n. e. u dubokoj starosti, prema predanju istog dana kad i sam Aleksandar. Korinćani su nad njegovim grobom postavili mermernog psa na stubu.

Od Diogena nije sačuvano ništa napisano, iako Diogen Laertije pod njegovim imenom navodi dijaloge, pa čak i jednu «Državu». Njegovo delo je njegov život, a do nas stiže kao priče. Upitan zašto usred bela dana hoda Atinom sa upaljenim fenjerom, odgovorio je «Άνθρωπον ζητώ» (Tražim čoveka), što Grci i danas citiraju. Videvši dete kako pije vodu iz šaka, bacio je svoju drvenu čašu rekavši da ga je dete nadmašilo u jednostavnosti. Kada je Platon definisao čoveka kao «dvonožnu životinju bez perja», Diogen je očerupao petla, doneo ga u školu i objavio: «Evo Platonovog čoveka».

Najpoznatija priča je susret u Korintu, oko 336. godine pre n. e. Aleksandar, mladi kralj Makedonije, došao je da vidi slavnog filozofa, zatekao ga kako se sunča i upitao može li nešto da učini za njega. Diogen je odgovorio: «Skloni mi se malo sa sunca». Aleksandrovi pratioci su se nasmejali, ali kralj je rekao da bi, da nije Aleksandar, izabrao da bude Diogen.

Iza šala stoji ozbiljna misao. Sreća, učio je Diogen, dolazi iz života u skladu sa prirodom, sa što manje potreba, slobodnog od straha od siromaštva, sramote i javnog mnjenja. Upitan odakle je, nazvao je sebe κοσμοπολίτης, građanin sveta, što je prva zabeležena upotreba te reči. Pošto su on i njegovi sledbenici živeli «kao psi» (κύνες, kines), prozvani su kinicima, a njegov primer je, preko njegovog učenika Krateta, doveo do stoičke škole i do duge tradicije filozofa skromnog života.

Diogen je stalna figura grčke kulture: čovek u buretu postao je poslovičan, a «Άνθρωπον ζητώ» se i danas kaže, upola u šali, kada neko uzalud traži poštenog čoveka. Novogrčka reč κυνικός (ciničan) i međunarodna reč cinik potiču iz njegove škole, iako im se značenje pomerilo. Susret sa Aleksandrom čita se u svakoj grčkoj školi, u gimnazijskoj čitanci starogrčkog, a Aleksandrov odgovor postao je sinonim za divljenje. U Sinopu, današnjem turskom gradu na mestu Sinope, kraj luke stoji Diogenova statua sa fenjerom i psom, a fenjer i bure pojavljuju se na slikama od Žan-Leona Žeroma do grčkih karikatura. Lekari čak govore o «Diogenovom sindromu» za krajnje zanemarivanje sebe, što bi filozof, koji je svoje siromaštvo izabrao slobodno, smatrao nepravednom etiketom.

• On je prva osoba za koju je zabeleženo da je sebe nazvala «građaninom sveta» (κοσμοπολίτης).
• Prema predanju umro je 323. godine pre n. e. istog dana kad i Aleksandar Veliki, kralj kome je rekao da mu se skloni sa sunca.
• Upitan koje vino najviše voli, navodno je odgovorio «tuđe».
• Njegov grob u Korintu bio je obeležen psom na stubu, životinjom po kojoj su kinici dobili ime.