Marika Ninu

Ninu je rođena kao Evangelija Atamijan 1922, na brodu Ευαγγελίστρια (Evangelistrija), koji je njenu porodicu i druge jermenske izbeglice posle Maloazijske katastrofe prevozio iz Smirne u Pirej. Njen put do scene bio je neobičan. Godine 1944. upoznala je akrobatu Nikosa Nikolaidisa, poznatog kao Nino; najpre je radila na blagajni njegove trupe, a zatim postala njegova partnerka u akrobatskoj tački «Ντούο Νίνο» (Duo Nino), s kojom je išla na turneje. Njegova majka, glumica, dala joj je ime Marika, po velikoj glumici Mariki Kotopuli, a od Nina je dobila prezime.

Godine 1948. pevač Stelakis Perpinijadis učinio ju je glavnom pevačicom u klubu Florida na Aleksandrasovom bulevaru u Atini. Zatim je došao susret koji joj je promenio život: 1949. zauzela je mesto Sotirije Belu u grupi Vasilisa Cicanisa, najvažnijeg kompozitora narodne pesme posle rata, u «Τζίμης ο Χοντρός» (Debeli Džimi), taverni u ulici Aharnon. Ljudi su stajali u redu napolju da ih čuju, a njihove ploče raširile su pesme po celoj zemlji. Saradnja je bila burna i često prekidana svađama, ali je dala klasične snimke, a 1951. su čak pevali zajedno u Carigradu.

Sredinom pedesetih obolela je od raka. Operisana je u Atini i otišla na lečenje u Sjedinjene Države, ali je umrla 23. februara 1957, sa samo trideset pet godina, a oplakao ju je ceo svet narodne muzike.

Ninu nije pisala pesme; njena umetnost bio je glas. Bio je jasan, blago nazalan, oštre ivice i pun osećanja, a ona je pevala spore ζεϊμπέκικα i χασάπικα s preciznošću zbog koje se čula svaka reč. U vreme kada je rebetiko bio muški svet, ona je, zajedno sa Sotirijom Belu, pokazala da ženski glas može jednako dobro da nosi njegovu tugu i ponos. Za jedva deset godina snimila je oko 170 pesama na pločama od 78 obrtaja, kao glavni ili drugi glas.

Njeno ime vezano je pre svega za Cicanisove pesme, među njima Για τα μάτια π' αγαπώ (Zbog očiju koje volim, 1949) i Ο τραυματίας (Ranjenik, 1949). Pevala je i za druge kompozitore tog vremena, na primer Ώρες σε κρυφοκοιτάζω (Satima te krišom gledam, 1948) Manolisa Hiotisa i Στα μπουζούκια να με πας (Vodi me na buzuki, 1950) Jorgosa Micakisa.

Jedno od njenih najdragocenijih nasleđa jeste snimak uživo koji je 1955. u «Τζίμης ο Χοντρός» napravio jedan amater s magnetofonom, a koji je na ploči objavljen tek 1977. Grčka narodna muzika tada se gotovo uvek snimala u studiju, pa je ova traka retka prilika da se čuje kako je zvučalo veče u buzuki klubu: buka sale, razgovori između pesama i glas Marike Ninu koji ispunjava prostor.

Ploče Marike Ninu danas se lako nalaze, a «Για τα μάτια π' αγαπώ» je dobra prva pesma. Slušati Ninu i Belu jednu za drugom lekcija je o dva veoma različita načina pevanja iste muzike. Njen kratak i delimično tajanstven život inspirisao je u Grčkoj knjige, pozorišne predstave i televizijske dokumentarce, a njena priča često se pripoveda zajedno s pričom o Cicanisu i lokalu u kojem su pevali. U tavernama i muzičkim klubovima pevači i danas izvode pesme koje je ona proslavila, i mnogi kažu da su ih naučili s njenih ploča. Učenik može da sluša neku njenu pesmu s tekstom pred sobom i da prati reči stih po stih.

• Pravo ime bilo joj je Evangelija Atamijan; prezime Ninu dobila je po partneru, akrobati Ninu.
• Pre nego što je pevala rebetiko, išla je na turneje kao akrobatkinja u tački za dvoje.
• Amaterska traka iz 1955. iz «Τζίμης ο Χοντρός» čuva njen glas u pravom klubu; na ploči je izašla 1977.
• Godine 1949. zauzela je mesto Sotirije Belu uz Cicanisa.