Manos Loizos

Manos Loizos rođen je 22. oktobra 1937. u Aleksandriji, u Egiptu, u porodici koja je došla s Kipra. Kao mnogi Grci iz Egipta, odrastao je između dva sveta, kosmopolitskog grada i grčke zajednice s njenim školama i crkvama. Godine 1955. preselio se u Atinu da studira, ali je muzika prevladala: svirao je, učio sam i od prijatelja, i radio svakakve poslove dok je pisao prve pesme. Učestvovao je u levičarskom omladinskom pokretu šezdesetih i ceo život ostao posvećeni komunista.

Njegove prve ploče pojavile su se šezdesetih, a tokom vojne diktature 1967–1974. njegove pesme, koje su govorile o putevima, svetlosti i slobodi, pevale su se u studentskim krugovima i često udarale u crvenu liniju cenzure. Posle pada hunte 1974. postao je jedan od najomiljenijih kompozitora u Grčkoj. Blisko je sarađivao s tekstopiscem Lefterisom Papadopulosom i s pevačicom Haris Aleksiu, za koju je napisao ceo album, Τα τραγούδια της Χαρούλας (Haruline pesme, 1979), na stihove Manolisa Rasulisa, a i sam je pevao svoje pesme skromnim, promuklim glasom.

Godine 1982. doživeo je moždani udar. Odveden je na lečenje u Moskvu i tamo je umro 17. septembra 1982, u 44. godini. Njegova sahrana u Atini pretvorila se u okupljanje hiljada ljudi koji su na ulici pevali njegove pesme.

Loizos je pisao dve vrste pesama i nikada ih nije razdvajao. Političke pesme govore o borbi bez parola: Ο δρόμος (Ulica), na stihove Kostule Mitropulu, prvi put objavljena 1965. i ponovo snimljena na albumu Τα τραγούδια του δρόμου (Pesme ulice, 1974), priča o reči napisanoj bojom na zidu, reči sloboda. Druge su nežne, melanholične ili jednostavno radosne: Καλημέρα ήλιε (Dobro jutro, sunce, 1974), za koju je napisao i stihove i muziku, pozdravlja dan jednostavnom, gotovo dečjom melodijom, a album Τα τραγούδια μας (Naše pesme, 1976), na stihove Fontasa Ladisa, dao je Jorgosu Dalarasu pesme o radnicima i iseljenicima. U poslednjim godinama komponovao je muziku za Γράμματα στην αγαπημένη (Pisma voljenoj), pesme koje je turski pesnik Nazim Hikmet napisao u zatvoru, u grčkom prevodu Janisa Ricosa; ploča je izašla 1983, posle njegove smrti.

Njegova muzika stoji između pesme laiko zasnovane na buzukiju i lakšeg stila s gitarom i klavirom „novog talasa“ šezdesetih. Melodije se kreću malim koracima i lako se pamte; aranžmani su skromni; emocija dolazi iz reči i glasa. Zato su njegove pesme tako lako prešle s ploča u usta običnih ljudi, na demonstracijama, u tavernama i oko gitare letnjim noćima. Pevači svih generacija, od Haris Aleksiu i Jorgosa Dalarasa do mlađih izvođača, i dalje ih snimaju.

Zamolite grupu Grka da otpevaju nešto od Loizosa i neko će zapevati Καλημέρα ήλιε ili Ο δρόμος; te pesme pripadaju svima. Počnite slušanjem snimaka njegovih pesama u izvođenju Haris Aleksiu, a zatim pokušajte da otpevate prve stihove pesme Ο δρόμος s tekstom ispred sebe. Svakog septembra, na godišnjicu njegove smrti, koncerti i radio-emisije ga se sećaju, a njegov grob nalazi se na Prvom atinskom groblju. Ulice u nekoliko gradova Grčke i Kipra nose njegovo ime. Vežba muzičkog rečnika na nivou A2 na sajtu dobar je pratilac njegovih pesama.

• Rođen je u Egiptu u porodici s Kipra i Grci iz obe zemlje ga smatraju svojim.
• Umro je u Moskvi, kuda je bio odveden na lečenje, sa samo 44 godine.
• Mnoge svoje pesme pevao je sam, glasom koji nikada nije bio školovan, a obožavaoci često više vole njegove verzije.
• Njegove pesme bile su među najčešće slušanim na demonstracijama posle pada hunte 1974.