Nikos Ksiluris

Ksiluris je rođen 7. jula 1936. u Anogiji, pastirskom selu visoko na padinama planine Psiloritis u oblasti Retimno na Kritu; u avgustu 1944. Nemci su ga do temelja spalili kao odmazdu za otmicu generala Krajpea. Njegova porodica je imala nadimak «Ψαροί» (sedi), zbog čega su on i njegova braća poznati kao Psaronikos, Psarantonis i Psarojanis. Još kao dečak uzeo je u ruke trostrunu kritsku liru, počeo da svira na svadbama i slavljima i krajem pedesetih godina snimio prve snimke u Iraklionu.

Godine 1967. otvorio je u Iraklionu muzički klub pod imenom Ερωτόκριτος, i njegova slava proširila se izvan ostrva. Prekretnica je došla 1969, kada ga je kompozitor Janis Markopulos, takođe Kritjanin, zamolio da otpeva Ανυφαντού (Tkalja); ploča je proslavila njegov glas u Atini, i on se tamo preselio. Tokom sedamdesetih pevao je za Markopulosa, Stavrosa Ksarhakosa, Hristosa Leontisa i druge, puneći veče za večerom atinske klubove dok je vladala hunta pukovnika.

U novembru 1973. ušao je u okupiranu Politehniku i pevao sa studentima iza kapija; fotografije su se pojavile na naslovnim stranama, a režim mu je zabranio koncerte i zatvorio klub u kojem je nastupao. Posle pada hunte bio je na vrhuncu slave kada je oboleo od raka. Umro je u Pireju 8. februara 1980, u 43. godini; glumica Dženi Karezi nazvala ga je «Arhanđelom», i kao o «ο Αρχάγγελος της Κρήτης» (Arhanđelu Krita) Grci i danas govore o njemu.

Ksiluris je pevao dve vrste muzike i spojio ih. Prva je bila tradicija Krita: ριζίτικα, spore pesme bez pratnje iz planinskih sela «u korenu» Belih planina, i μαντινάδες, rimovani dvostihovi koji se improvizuju uz liru. Markopulosov album Ριζίτικα (1971) zabeležio je ove stare pesme njegovim glasom, među njima i Πότε θα κάνει ξαστεριά (Kada će se nebo razvedriti), pesmu pobune protiv Turaka koja je u njegovim ustima postala pesma protiv diktature. Druga pesma koju je pevao na Politehnici, Μπήκαν στην πόλη οι οχτροί (Neprijatelji su ušli u grad), jeste Markopulosova pesma iz istih godina.

Druga vrsta bila je nova «umetničko-narodna» pesma sedamdesetih, u kojoj su kompozitori komponovali muziku na poeziju za glasove poput njegovog. Za Markopulosa je snimio Χρονικό (Hronika, 1970), Ιθαγένεια (Državljanstvo, 1972) i pesme kao što je Χίλια μύρια κύματα (Hiljade i hiljade talasa, oko 1974), mornarska pesma koja se danas peva na kraju veselja, kada noć postane tužna. Za Hristosa Leontisa otpevao je ciklus na Ricosove stihove Καπνισμένο τσουκάλι (Garavi lonac, 1975), a 1976. je sa Tanjom Canaklidu snimio duge odlomke stihovanog romana kritske renesanse Ερωτόκριτος u muzičkoj obradi Hristodulosa Halarisa, i tako su mnogi Grci prvi put čuli ovaj spev. Glas mu je bio visok, čist i blago nazalan na kritski način, s dugom, neužurbanom linijom i gotovo bez ukrasa; pevao je kao da govori istinu, i zato su političke pesme u njegovim ustima zvučale iskreno.

Najpre poslušajte Πότε θα κάνει ξαστεριά, koja se i danas peva na demonstracijama i svake godine 17. novembra, na godišnjicu ustanka na Politehnici; zatim Ανυφαντού, Χίλια μύρια κύματα i njegov Ερωτόκριτος. U Anogiji, koja živi od ovaca, tkanja i muzike, njegova kuća, obeležena spomen-pločom, mesto je koje ljudi posećuju, a njegov brat Psarantonis, sinovac Jorgis Ksiluris (Psarojorgis) i mlađa generacija Ksilurisa nastavljaju tradiciju; u Grčkoj samo prezime znači kritsku muziku. Ulice na Kritu nose njegovo ime, a njegove ploče se stalno iznova objavljuju. Za učenika, rizitike su blag put ka kritskom dijalektu, jer su stihovi kratki i ponavljaju se.

• Njegov nadimak Ψαρονίκος nema nikakve veze s ribom (ψάρι): porodicu su zvali «Ψαροί», sedokosi.
• Anogiju, njegovo selo, spalila je nemačka vojska u avgustu 1944; muzička tradicija u kojoj je odrastao opstala je u obnovljenom selu.
• Pevao je u okupiranoj atinskoj Politehnici u novembru 1973, nekoliko dana pre nego što su tenkovi probili kapije.
• Lira na kojoj je svirao ima tri žice, drži se uspravno na kolenu i svira gudalom kao sićušno violončelo.