Nikiforos Vretakos

Vretakos je rođen 1. januara 1912. u Krokeesu (Κροκεές), selu u Lakoniji nekoliko kilometara od Sparte, u podnožju Tajgeta; njegova porodica imala je zemlju i u Plumici, zaseoku među maslinjacima, koji je voleo celog života. Školu je završio u Gitionu, a 1929, sa sedamnaest godina, otišao je u Atinu s rukopisom svojih prvih pesama; zbirka Κάτω από σκιές και φώτα (Pod senkama i svetlima) izašla je iste godine. Prestonica je bila surova prema njemu. Zarađivao je za život u kancelarijama, u novinarstvu i u izdavaštvu, i dobro je upoznao siromaštvo.

U zimu 1940–41. borio se na albanskom frontu i preživeo nemačku okupaciju u Atini. Kao mnogi grčki pisci njegove generacije, pristupio je levici, a godine građanskog rata koštale su ga posla i prijatelja; kasnije se udaljio od Komunističke partije, zadržavši socijalistička uverenja. Pesme iz tih godina, poput 33 ημέρες (33 dana, 1945) o borbama u Atini u decembru 1944, njegove su najmračnije. Za vreme vojne diktature 1967–74. proveo je nekoliko godina u inostranstvu, u Švajcarskoj i Italiji, i vratio se u Grčku posle pada pukovnika.

U poslednjim decenijama života bio je široko poštovan, a 1987. izabran je za člana Atinske akademije. Umro je 4. avgusta 1991. u Plumici, u lakonskom kraju gde je rođen, i tamo je sahranjen, pod planinom o kojoj je pisao celog života.

Vretakos je objavio više od dvadeset zbirki poezije, kao i romane i eseje, a njegove sabrane Τα ποιήματα (Pesme) zauzimaju nekoliko tomova. U početku je, pod uticajem simbolista i Palamasa, pisao duge, retoričke pesme; rat i okupacija ogolili su njegov jezik. Od Ο Ταΰγετος και η σιωπή (Tajget i tišina, 1949) pronašao je glas po kojem ga ljudi znaju: kratki stihovi, konkretne slike, sunce, sneg na planini, masline, ptice, majčine ruke, i vera u ljudsku dobrotu koja je preživela sve što je video. Kritičari su ga nazivali pesnikom svetlosti; on je za sebe govorio da je čovek kome je data poezija da bi imao od čega da živi.

Njegove teme koje se ponavljaju su tri. Pejzaž Lakonije, pre svega Tajget, koji doživljava kao živo prisustvo, gotovo kao roditelja. Njegova majka, kojoj je posvetio neke od svojih najnežnijih pesama. I mir: u decenijama Hladnog rata neprestano je pisao protiv rata i atomske bombe, a Οδύνη (Bol, 1969), napisana u izgnanstvu, dugačak je plač za ranjenom Grčkom. Pozna dela su najobuhvatnija: Ο Προμηθέας ή το παιχνίδι μιας μέρας (Prometej, ili igra jednog dana, 1978) je dramska poema o titanu koji je voleo ljude, a Λειτουργία κάτω από την Ακρόπολη (Liturgija pod Akropoljem, 1981) je poema-kantata u kojoj pesnik slavi Grčku i čovečanstvo kao u nekoj vrsti bogosluženja. Njegova proza obuhvata Το αγρίμι (Divlja zver) i eseje o Palamasu i o poeziji.

Vretakos je pesnik iz udžbenika u najboljem smislu: njegove kratke pesme nalaze se u Ανθολόγιο za osnovnu školu i u čitankama za gimnaziju, a generacije učenika naučile su napamet njegove stihove o suncu, majci i miru. Više pesama su komponovali grčki kompozitori i pevaju se na školskim priredbama. U Sparti jedna ulica nosi njegovo ime, a njegovo selo Krokees i zaselak Plumica, gde mu je grob među maslinjacima, mesta su za svakoga ko želi da vidi pejzaž iza pesama. Atinska akademija, koja ga je izabrala 1987, čuva njegovu arhivu. Učenik može da počne od pesme koja počinje stihom «Αν δε μου 'δινες την ποίηση, Κύριε» (Da mi nisi dao poeziju, Gospode), jednim od najcitiranijih stihova novogrčke poezije, i od kratkih pesama o Tajgetu, koje koriste najjednostavniji grčki koji postoji.

• Njegova prva zbirka objavljena je 1929, kada je imao sedamnaest godina, godine kada je iz Lakonije stigao u Atinu.
• Deo diktature 1967–74. proveo je u izgnanstvu u Švajcarskoj i Italiji i tamo napisao neke od svojih najpoznatijih poznih pesama.
• Izabran je u Atinsku akademiju 1987, četiri godine pre smrti.
• Umro je u istom kutku Lakonije u kojem je rođen, pod planinom Tajget, planinom koja se šezdeset godina pojavljuje u njegovim pesmama.