Život
Alekos Aleksandrakis rođen je u Atini 27. novembra 1928. godine. Učio je u dramskoj školi Nacionalnog pozorišta i pojavio se na sceni 1949. u trupi Katerine Andreadi. Rani filmovi obuhvataju Εκείνες που δεν πρέπει να αγαπούν (One koje ne smeju da vole, 1951) i Η Αγνή του λιμανιού (Agni iz luke, 1952). Pozorište i film razvijali su se zajedno tokom karijere.
Godine 1954. igrao je Hipolita u Euripidovoj tragediji u antičkom pozorištu Epidaura, u režiji Dimitrisa Rontirisa. Filmski rad kretao se od ljubavne drame do komedije, uključujući Στέλλα (Stela, 1955) Mihalisa Kakojanisa. Kao reditelj i glumac u Συνοικία το όνειρο (Četvrt zvana San, 1961) okrenuo se stanovnicima siromašne atinske četvrti. Susret filma s cenzurom postao je deo njegovog mesta u grčkoj filmskoj istoriji.
Osnivao je i trupe, godinama profesionalno sarađujući s Nonikom Galinea. Otvorili su pozorište Ilisija 1986. Televizija mu je proširila publiku tokom sedamdesetih i kasnije. Vratio se Nacionalnom pozorištu u Σαλόνικα (Salonika, 1998) Luiz Pejdž i pojavio se u Το φως που σβήνει (Svetlost koja se gasi, 2000) Vasilisa Durosa. Godine 2001. dobio je Zlatni krst Ordena časti. Umro je 8. novembra 2005.
Dela
Ιππόλυτος (Hipolit) iz 1954. pokazuje Aleksandrakisa u ansamblu koji izvodi Euripida. Igrao je naslovnog junaka, a Tanos Kocopulos njegovog oca Tezeja. Produkcija pripada ranim predstavama Nacionalnog pozorišta u Epidauru; godišnji festival postao je ustanova naredne godine. Arhivski natpisi razlikuju imena glumaca i dramske uloge.
Στέλλα (Stela, 1955) povezala ga je s Melinom Merkuri i Jorgosom Fundasom u Kakojanisovom filmu. Συνοικία το όνειρο (Četvrt zvana San, 1961) dala mu je odgovornost i iza kamere. Scenario Tasosa Livaditisa i Kostasa Kodzijasa prati siromašne ljude koji zamišljaju bolju budućnost. Neorealistička pažnja prema svakodnevici izazvala je privlačnu sliku Grčke koju su vlasti želele.
U Δεσποινίς Διευθυντής (Gospođica direktor, 1964) Dinosa Dimopulosa igra uz Dženi Karezi u komediji oko tehničkog preduzeća. Kasniji scenski rad uključuje Σαλόνικα (Salonika, 1998), u režiji Janisa Jordanidisa. Το φως που σβήνει (Svetlost koja se gasi, 2000) nastavio je karijeru s drugom generacijom grčkih filmadžija. Produkcije povezuju antičkog junaka, modernu društvenu dramu i popularnu komediju kroz različite autore, reditelje i kolege.
Nasleđe u današnjoj Grčkoj
Otvorite u Arhivu Dimitrisa Rontirisa opštine Pirej zapis Φωτογραφίες από την παράσταση «Ιππόλυτος» (Fotografije Hipolita), datiran 11. jula 1954. U beleškama povežite Aleksandrakisa sa Ιππόλυτος, Kocopulosa sa Θησέας. Pitajte Ποιος παίζει τον Ιππόλυτο; i odgovorite imenom glumca.
Zatim napišite Ο Κωτσόπουλος παίζει τον Θησέα. Primetite kako posle παίζει Ιππόλυτος postaje τον Ιππόλυτο, a Θησέας τον Θησέα. Ovo su naše vežbovne rečenice zasnovane na istorijskoj podeli. Tekst A2 pomaže čitanje pozorišnog dokumenta; cela tragedija i književni jezik traže dodatnu podršku. Razlika glumac-uloga pomaže i u drugim grčkim programima i filmskim podacima.
Da li ste znali?
- Igrao je Hipolita u produkciji Nacionalnog pozorišta u Epidauru 1954.
- Režirao je Četvrt zvanu San (1961) i glumio u njoj.
- Pozorište Ilisija otvoreno je 1986. kroz profesionalnu saradnju s Nonikom Galinea.
Glavna dela
| Grčki naslov | Naslov | Godina |
|---|---|---|
| Ιππόλυτος | Hipolit (Epidaur) | 1954 |
| Στέλλα | Stela | 1955 |
| Συνοικία το όνειρο | Četvrt zvana San | 1961 |
| Δεσποινίς Διευθυντής | Gospođica direktor | 1964 |
| Σαλόνικα | Salonika (Nacionalno pozorište) | 1998 |
| Το φως που σβήνει | Svetlost koja se gasi | 2000 |
Stih koji vredi zapamtiti
Αν γύριζα τον χρόνο πίσω, είμαι βέβαιος ότι πάλι την ίδια δουλειά θα έκανα.
An gýriza ton chróno píso, eímai vévaios óti páli tin ídia douleiá tha ékana.
Kad bih vratio vreme, siguran sam da bih ponovo radio isti posao.
