Predsokratovci: od Talesa do Demokrita

Gotovo ništa od onoga što su ovi mislioci napisali nije do nas stiglo neposredno. Istraživači građu razvrstavaju prema standardnoj zbirci Dilsa i Kranca: B označava fragmente, citirane reči mislioca, a A svedočanstva, izveštaje o njemu; novija zbirka Laksa i Mosta izašla je 2016. Oni koji su ih citirali birali su ono što je služilo njihovim sopstvenim argumentima. Aristotel, glavni izvor za najstarije mislioce, opisuje ih sopstvenim rečnikom: u Metafizici 983b naziva Talesa ὁ τῆς τοιαύτης ἀρχηγὸς φιλοσοφίας, osnivačem ove vrste filozofije. To je Aristotelova ocena, a ne Talesova tvrdnja.

Oba uobičajena naziva traže opreznost. „Predsokratovac“ nije strogo hronološki pojam: Demokrit, rođen oko 460. p. n. e., bio je mlađi savremenik Sokrata, a neki istraživači izbegavaju taj pojam. I „filozof“ je anahronizam, jer ti ljudi verovatno nisu koristili tu reč kao Platon i Aristotel. Ipak se može braniti, jer je Aristotel u njima video prethodnike jednog neprekinutog istraživanja.

Aristotel kaže da su ovi rani mislioci tražili τινα φύσιν, neku prirodu iz koje potiče sve ostalo, i naziva je ἀρχή, početak ili načelo. Za Talesa iz Mileta to je bila voda. Razlozi koje navodi Aristotel su nagađanja, označena sa ἴσως, „možda“ (983b), a sumnjivo je da li je Tales išta napisao. Herodot (1.74) kaže da je Jonjanima predskazao pomračenje, ali samo do godine. Savremeni proračuni ga datiraju na 28. maj 585. p. n. e.; nije poznato kako je to mogao da uradi, a neki istraživači sumnjaju u tu priču.

Anaksimandar, takođe iz Mileta, izabrao je τὸ ἄπειρον, bezgranično; šta je time mislio, sporno je. Iz njegove knjige sačuvan je jedan fragment, kod Simplikija (VI vek n. e.), koji sledi Teofrasta i ne koristi navodnike, pa niko tačno ne zna gde citat počinje i gde se završava. Opisuje kako stvari propadaju u ono iz čega su nastale, jezikom pravde i kazne. Anaksimen je više voleo vazduh, koji se menja zgušnjavanjem i razređivanjem.

Današnji grčki pokazuje koliko reči nejednako opstaju. Αρχή i dalje znači početak, načelo i vlast, a ἀήρ je postalo αέρας, od akuzativa ἀέρα. Ali Talesovo ὕδωρ ustupilo je mesto reči νερό, od νηρόν, „svež“, posvedočenoj za vodu u poznoj antici; ὕδωρ živi u učenim složenicama kao što je υδρογόνο.

Heraklit iz Efesa, aktivan oko 500. p. n. e., otvara svoju knjigu rečju λόγος, koja može da znači iskaz, objašnjenje ili razlog. Sve se, kaže on, događa prema tom λόγος (γινομένων γὰρ πάντων κατὰ τὸν λόγον τόνδε, B1), a ljudi ga ipak ne shvataju. U B30 kaže da ovaj κόσμος nije stvorio nijedan bog ni čovek, i da je uvek bio, jeste i biće vatra. Ovde κόσμος znači uređen svet.

Geslo πάντα ῥεῖ nije među sačuvanim fragmentima. Platon piše πάντα χωρεῖ καὶ οὐδὲν μένει, „sve se povlači i ništa ne ostaje“ (Kratil 402a). Od tri izreke o rekama, Stanford Encyclopedia of Philosophy prihvata samo B12, gde na one koji ulaze u iste reke teku uvek druge vode, i tvrdi da se Platonova slika verovatno oslanja na pogrešno čitanje tog fragmenta.

Parmenid iz Eleje, rođen oko 515. p. n. e., ako je Platonov dijalog pouzdan, pošao je drugim putem. Od pesme u heksametrima, možda od 800 stihova, ostalo je oko 160 stihova, uglavnom preko kasnijih autora kao što su Sekst Empirik i Simplikije. Boginja dokazuje da ono što jeste ne može da potekne od onoga što nije: rođenje i uništenje su isključeni, a merilo istine je razum, ne čula.

Nekoliko kasnijih mislilaca objasnilo je promenu kao mešanje i razdvajanje onoga što već postoji. Empedokle iz Akraganta, čije se delo datira u sredinu V veka p. n. e., naveo je četiri: zemlju, vodu, vazduh i vatru. Njegova reč bila je ῥιζώματα, koreni; Aristotel ih naziva στοιχεῖα, elementi (985a). Ljubav ih spaja, a Mržnja razdvaja. Anaksagora iz Klazomena, prema Aristotelu (984a) stariji od Empedokla, ali kasniji po svojim delima, stavio je νοῦς, um, iznad svega: u Platonovom Fedonu (97c) Sokrat se seća da je čuo čitanje iz njegove knjige o tome da je νοῦς ὁ διακοσμῶν, ono što sve dovodi u red.

Aristotel (985b) zajedno navodi Leukipa i njegovog druga Demokrita: za njih su elementi τὸ πλῆρες i τὸ κενόν, puno i prazno. O Leukipu se malo zna, a Demokrit iz Abdere je, izgleda, sistematizovao njegove poglede; Demokritovo delo sačuvano je samo u izveštajima iz druge ruke, ponekad nepouzdanim. Diogen Laertije (9.72) ga citira: νόμῳ ψυχρόν, νόμῳ θερμόν, ἐτεῇ δὲ ἄτομα καὶ κενόν, po dogovoru hladno, po dogovoru toplo, u stvarnosti atomi i praznina. Ἄτομον je doslovno ono što se ne može iseći, od ἀ- i τέμνω. Daltonova hemijska teorija iz 1808. preuzela je to ime, a ogledi od 1897. otkrili su elektron, deo svakog atoma. Ime je ostalo.