Astronomija stare Grčke: od Talesa do Ptolemeja

Mnogo pre teleskopa, Grci su noću gledali nagore i pitali se kako nebo funkcioniše. Za zvezdu su imali reči ἀστήρ i ἄστρον; danas Grci kažu αστέρι ili άστρο. Većina zvezda zadržava svoje mesto dok se nebo okreće, ali nekoliko njih se kreće među ostalima. Ksenofont ih naziva πλάνητες ἀστέρες, „lutajuće zvezde“, i iz te ideje potiče reč planeta, na grčkom πλανήτης.

Nebo je bilo i korisno. Hesiodova poema o zemljoradnji, Poslovi i dani, kaže da zvezda Arktur izlazi oko šezdeset dana posle zimskog solsticija, i savetuje zemljoradnicima da otprilike tada orežu vinovu lozu.

Proučavanje zvezda već je imalo ime u 5. veku pre n. e.: ἀστρονομία. U Aristofanovoj komediji Oblaci jedan učenik pokazuje neke predmete u svojoj školi i kaže da je to astronomija. Grci nisu počeli od nule: vavilonski posmatrači su vodili zapise pre njih, a kasniji grčki astronomi, poput Hiparha, koristili su ih.

Prvo slavno ime je Tales iz Mileta. Herodot (1.74) kaže da je Jonjanima unapred najavio godinu u kojoj se dan iznenada pretvorio u noć, tokom bitke između Lidijaca i Međana. Savremeni autori to povezuju sa pomračenjem Sunca od 28. maja 585. pre n. e. Kako je Tales to mogao da zna, drugo je pitanje: Oto Nojgebauer je tvrdio da nije postojao ciklus pomračenja Sunca za određeno mesto, i možda je to bila samo pretpostavka. Nijedan njegov spis nije sačuvan.

Anaksimandar, takođe iz Mileta, zamišljao je Zemlju kao valjak koji visi usred neba. U 5. veku pre n. e. Anaksagora, koji je živeo u Atini, navodno je objasnio da Mesec sija svetlošću Sunca, a Sunce je nazivao užarenim kamenom. U Platonovoj Odbrani Sokratovoj (26d) Sokrat kaže da ideja o Suncu kao kamenu i Mesecu kao zemlji pripada Anaksagori. Antički pisci navode da je bio optužen za bezbožnost; predložene godine kreću se od 450. do 430. pre n. e.

U 4. veku pre n. e. Aristotel je u delu O nebu (2.14) tvrdio da je Zemlja lopta. Njena senka na Mesecu tokom pomračenja ima zakrivljenu ivicu, a kratko putovanje na jug otkriva zvezde koje se severnije ne vide. Kasnije je Eratosten čak izračunao veličinu Zemlje.

Eudoks iz Knida je u 4. veku pre n. e. objasnio lutanje planeta rotirajućim sferama čije je središte Zemlja. Ne znamo da li ih je smatrao stvarnim; za Aristotela se obično smatra da jeste, ali neki naučnici to osporavaju. Aristarh sa Samosa (oko 310–230. pre n. e.) dao je smeliji predlog. Arhimed u spisu o računanju peska prenosi njegovu hipotezu da se Zemlja okreće oko Sunca. Malo ko ju je prihvatio. Jedina sačuvana Aristarhova knjiga izračunava da je Sunce oko 20 puta dalje od Meseca; pravi broj je oko 400.

Hiparh, rođen u Nikeji, posmatrao je nebo na Rodosu 127. i 126. pre n. e. Uporedio je svoje podatke sa starijim, među kojima i vavilonskim, i otkrio sporo pomeranje koje zovemo precesija. Verovatno je sastavio prvu tablicu tetiva, ranu vrstu trigonometrije, i katalog zvezda, možda oko 850. Sačuvano je samo jedno njegovo delo, pa ga poznajemo uglavnom preko Ptolemeja.

Ptolemej je posmatrao nebo u Aleksandriji između 127. i 141. n. e. Njegova velika knjiga postavila je Zemlju u središte i koristila epicikle, krugove na krugovima, da predvidi položaje Sunca, Meseca i planeta. U njoj su navedene 1022 zvezde u 48 sazvežđa, a istoričari se još spore koliko je preuzeo od Hiparha. Grčki naslov je značio „Matematička zbirka“, ali je preko arapskog al-majisti postao Almagest. Kopernik je 1543. objavio svoj sistem sa Suncem u središtu, a Almagest je zamenjen tek oko jedan vek kasnije.

Mnoge od ovih reči još žive. Έκλειψη (pomračenje) potiče od ἔκλειψις, što je značilo i napuštanje nečega. Κόσμος je prvo značilo red i ukras; danas znači svet, a i prosto ljude: „το ξέρει όλος ο κόσμος“, svi to znaju. Κομήτης (kometa) je „dugokosa“ zvezda, nazvana tako zbog repa. Ζώδιο, od ζῴδιον, „mala figura“, daje pitanje „Τι ζώδιο είσαι;“, „Koji si znak?“. Mesec je u nauci σελήνη, ali u svakodnevnom govoru φεγγάρι, druga reč, od φέγγος, „mesečina“. Ἀστρολογία je nekada značilo astronomiju; danas se te dve reči razlikuju.

A Mlečni put? Arat, pesnik iz 3. veka pre n. e., naziva ga Γάλα, „Mleko“ (Fenomeni 476). Aristotel navodi da su ga Anaksagora i Demokrit smatrali svetlošću određenih zvezda, i odbacuje njihovo mišljenje. Godine 1610. Galilejev teleskop je pokazao da je on masa bezbrojnih zvezda, a dvadesetih godina 20. veka Edvin Habl je pokazao da se svemir prostire mnogo dalje.