Sokratov metod: ironija i majeutika

Većina nastavnika prvo objašnjava, a zatim pita. Sokrat kog srećemo kod Platona radi suprotno: kaže da ne zna i traži od drugoga da objasni. Takav razgovor je διάλογος, a ovo su njegovi uobičajeni koraci:

• Pitanje. Sokrat pita šta je nešto: τί ἐστι; Šta je hrabrost? Šta je ἀρετή, izvrsnost?
• Odgovor. Sagovornik predlaže ὁρισμός, definiciju, i često je u nju siguran.
• Provera. Malim pitanjima Sokrat nalazi slučaj na koji se odgovor ne primenjuje, ili sukob s nečim što je sagovornik već prihvatio. Ta provera je ἔλεγχος.
• Novi pokušaj. Sagovornik menja odgovor i provera počinje iznova.
• Ćorsokak. Često niko ne stiže do konačnog odgovora. To stanje bezizlaza je ἀπορία.

Bezizlaz ovde nije neuspeh. Sokrat kaže da izgleda malo mudriji od onoga ko pogrešno misli da zna, jer «ἃ μὴ οἶδα οὐδὲ οἴομαι εἰδέναι», ono što ne znam, ne mislim ni da znam (Odbrana Sokratova 21d).

U Platonovom Lahetu Sokrat pita: «ἀνδρεία τί ποτʼ ἐστίν», šta je zapravo hrabrost? (190d). Lahetu to izgleda lako: hrabar je onaj ko ostaje u stroju, bori se protiv neprijatelja i ne beži (190e).

Sokrat prihvata da je takav čovek hrabar, a zatim navodi slučajeve koji se ne uklapaju. Za Skite se kaže da se bore jednako dobro i kad se povlače i kad gone (191a). Lahet odgovara da je to konjica, pa Sokrat pominje spartanske pešake kod Plateje, koji su se, kako kažu, povukli, a zatim se okrenuli i borili (191b–c). A ljudi mogu biti hrabri i na moru, u bolesti, u siromaštvu i u politici (191d).

Prvi odgovor je, dakle, bio preuzak. Lahet pokušava ponovo, zatim pokušava Nikija, i oba odgovora propadaju. Pri kraju Sokrat zaključuje: «οὐκ ἄρα ηὑρήκαμεν … ἀνδρεία ὅτι ἔστιν», dakle nismo pronašli šta je hrabrost (199e). Eutifron ide sličnim putem: tamo se proverava pobožnost, u oko pet pokušaja definicije.

U Menonu se Menon žali da Sokrat liči na pljosnatu morsku ribu νάρκη, električnu ražu, koja umrtvljuje svakoga ko je dodirne: mnogo puta je govorio o ἀρετή, a sada ne ume ni da kaže šta je to (80a–b). Sokrat odgovara da druge dovodi u ἀπορία zato što je i sam u njoj (80c–d). Zatim ispituje dečaka roba iz Menonove kuće kako se udvostručuje kvadrat. Dečak je siguran, zapne i tek tada želi da sazna; Sokrat i Menon se slažu da mu je umrtvljenost koristila (84a–c).

U Teetetu Sokrat kaže da je njegova majka, Φαιναρέτη, bila μαῖα, babica, i da on njenu veštinu primenjuje na duše (149a–150c). Ne pripisuje sebi sopstvenu mudrost: pomaže drugima da rađaju misli i proverava da li je svaka istinita ili lažna (150c). Njegova veština zove se μαιευτική (161e), odakle potiče izraz majeutika.

U Gorgiji suprotstavlja dve vrste ἔλεγχος. Na sudovima jedna strana dovodi mnogo svedoka, a to, kaže, ne vredi ništa za istinu (471e–472a). Njegovoj vrsti treba jedan svedok: osoba s kojom razgovara (475e–476a).

Sokrat nije ostavio spise, pa je sve što znamo iz druge ruke, a mnogo toga je sporno. Aristofan mu se ruga u Oblacima; Ksenofont i Platon ga prikazuju na različite načine; Platonov učenik Aristotel pripisuje mu dve stvari, induktivne argumente i opšte definicije (Metafizika 1078b). „Sokratov metod” zato obično znači Sokrata onakvog kakvog ga je napisao Platon.

Najžešći spor tiče se εἰρωνεία. Trasimah uzvikuje «αὕτη ʼκείνη ἡ εἰωθυῖα εἰρωνεία Σωκράτους», evo uobičajene Sokratove εἰρωνεία, jer ne želi da odgovara (Država 337a). Alkibijad kaže da ceo život provodi εἰρωνευόμενος καὶ παίζων, igrajući se s ljudima (Gozba 216e). Aristotel u εἴρων vidi nekoga ko umanjuje, i pominje Sokrata (Nikomahova etika 1127b). Ali Platonov Sokrat ostaje pri tome da ne zna ništa zaista vredno (Odbrana Sokratova 21d), i kaže da mu sudije neće verovati, smatrajući ga za εἰρωνευόμενος (38a). Da li je njegovo neznanje bilo maska ili iskreno? Naučnici se ne slažu.

Pitaju se i šta ἔλεγχος može da dokaže. Gregori Vlastos je smatrao da može da dovede do pozitivnih rezultata; drugi misle da pokazuje samo da se nečija uverenja međusobno ne slažu.