Kalendar i mere u staroj Grčkoj

Zamisli život bez sata i telefona. Grci su gledali naviše. Novi mesec, μήν, počinjao je sa mladim mesecom, i svako je mogao da ga vidi. Zemljoradnici su pratili zvezde: pesnik Hesiod (Poslovi i dani 615–617) im kaže da misle na oranje kada zalaze Plejade, Hijade i Orion.

Danju je sat bio senka. Uspravan pokazivač, γνώμων, bacao je senku koja se skraćivala ka podnevu i produžavala ka večeri, a njenu dužinu su iskazivali u stopama. U jednoj komediji Aristofana (Žene u skupštini 652), čoveku kažu da će ići na večeru „kada senka bude deset stopa”.

Herodot (2.109) kaže da su Grci pokazivač i dvanaest delova dana naučili od Vavilonaca. Reč ὥρα je najpre značila godišnje doba ili pravi trenutak; značenje „sat” došlo je u helenističko doba. Ti sati nisu bili jednaki. Dnevna svetlost je bila podeljena na dvanaest delova, pa je letnji sat trajao duže od zimskog.

Dvanaest lunarnih meseci od 29 ili 30 dana čini oko 354 dana, oko jedanaest manje od sunčeve godine. Bez ispravke, praznici bi klizili kroz godišnja doba. Zato je Atina ponekad dodavala trinaesti mesec, obično drugi Ποσιδεών. Odlučivao je arhont, izgleda prilično neredovno, a u Aristofanovim Oblacima (615–626) sam Mesec se žali da Atinjani mešaju dane. Godine 432. p.n.e. astronom Meton je radio sa ciklusom od 19 godina, jer je 19 sunčevih godina veoma blizu 235 lunarnih meseci. Savremeni autori se razlikuju: jedni kažu da ga je uveo u atinski kalendar, drugi samo da ga je predložio, a nije jasno koliko su ga službenici sledili.

Svaki grad je imao svoj kalendar. Ugovor iz 421. p.n.e. (Tukidid 5.19) daje svoj datum dvaput: mesec Ἀρτεμίσιος u Sparti i Ἐλαφηβολιών u Atini, a poslednji dani se broje unazad do kraja meseca. Ni godine nisu imale brojeve. Tukidid (2.2) datira početak rata prema sveštenici u Argu, eforu u Sparti i arhontu u Atini, a zatim (5.20) upozorava na takve spiskove i broji leta i zime. Atina je imala i političku godinu od deset πρυτανεῖαι, četiri od 36 dana i šest od 35 (Atinski ustav 43.2).

Govornici na atinskim sudovima imali su vremensko ograničenje, koje je merila κλεψύδρα, „kradljivica vode”: posuda sa uskim otvorom pri dnu. Atinski ustav (67.2), iz Aristotelove škole, daje vreme u χόες, meri za tečnost. Najveći privatni sporovi, preko 5000 drahmi, dobijali su deset χόες, i još tri za drugi govor. Manji sporovi dobijali su manje.

Jedan pravi sat sačuvan je u delovima. Na Atinskoj agori arheolozi su našli glineni vodeni sat s kraja V veka p.n.e., sa oznakom ΧΧ za dva χόες. Primao je oko 6,4 litra i praznio se za oko šest minuta. Tim tempom, deset χόες davalo je govorniku oko pola sata.

Grci su koristili i reč ὡρολόγιον, „ono što kazuje sat”, i za sunčane i za vodene satove. Kula vetrova na Rimskoj agori u Atini imala je najmanje devet sunčanih satova i veliki vodeni sat, danas izgubljen. Njen datum nije zabeležen: predlozi idu od II veka p.n.e. do oko 50. godine p.n.e. Od iste reči potiče svakodnevno ρολόι, koje je usput izgubilo prvi samoglasnik.

Dužina je počinjala od tela. Herodot (2.149) daje lanac: stopa, πούς, ima četiri dlana, a lakat, πῆχυς, šest dlanova. Ὀργυιά, raspon ispruženih ruku, ima šest stopa, a sto takvih čini jedan στάδιον, jednak šest πλέθρα. Dakle, stadion ima 600 stopa. Za duga putovanja dodaje persijski παρασάγγης, 30 stadiona (5.53).

Ovi brojevi se ne pretvaraju lako u metre. Stadion je bio i trka, a grčko Ministarstvo kulture daje njegovu dužinu u Olimpiji: 192,28 m. Rečnik Triandafilidisa daje za tu meru 180–200 m. Stručnjaci se još spore koji je stadion koristio Eratosten kada je merio Zemlju: predlagani su 157,2 m i 166,7 m.

Reči i dalje žive, često zaobilaznim putem. Πούς je dalo πόδι preko deminutiva πόδιον, a στάδιο danas znači sportski objekat pod uticajem francuskog stade, koje i samo potiče iz grčkog. Μέτρον je i dalje μέτρο, a jedinica, metar, vratila se iz francuskog mètre. Meseci nisu preživeli: današnji Ιανουάριος dolazi od latinskog Ianuarius, a ne iz Atine.