Herodotova Istorija: sadržaj i struktura

Delo samo sebe imenuje u prvim rečima: Ἡροδότου Ἁλικαρνησσέος ἱστορίης ἀπόδεξις ἥδε, „ovo je izlaganje istraživanja Herodota iz Halikarnasa“. Naslov „Istorija“ dakle nije njegov izraz. Ovde je ἱστορίη u jednini i u jonskom obliku, a rečnik LSJ je shvata kao znanje stečeno istraživanjem. Imenica je retka: javlja se pet puta u tekstu Perseusa (početak, 2.99, 2.118, 2.119, 7.96), i samo za 7.96 LSJ predlaže, uz „verovatno“, značenje pisanog izveštaja. Glagol ἱστορέω, „pitati, istraživati“, češći je: sveštenici mu pričaju o Jeleni ἱστορέοντι, „kad sam pitao“ (2.113). Aristotel navodi rečenicu sa „iz Turija“ umesto Halikarnasa (Retorika 3.9), po koloniji u južnoj Italiji.

Ostatak rečenice iskazuje cilj. Ono što su ljudi učinili ne sme da izbledi s vremenom (ἐξίτηλα), a velika i čudesna dela, τὰ μὲν Ἕλλησι τὰ δὲ βαρβάροισι, jedna Grka, a druga ljudi koji nisu bili Grci, ne smeju da izgube slavu (ἀκλεᾶ). Na kraju dolazi pitanje koje stoji iza knjige: δι᾽ ἣν αἰτίην, razlog zbog kog su ratovali jedni protiv drugih. Herodot prvo prenosi persijske i feničke priče o otmicama žena (1.1–5), odbija da ih prosuđuje i polazi od čoveka za koga sam zna da je započeo nepravde prema Grcima (1.5.3): od Kreza iz Lidije (1.6).

Podela na devet knjiga nije njegova: napravili su je učenjaci helenističkog doba. Diodor (11.37.6) je prvi izričito pominje, a Lukijan (Kako treba pisati istoriju 42), u 2. veku n. e., prvi kaže da su se knjige zvale Muze.

• 1 Klio: Krez i Solonovo upozorenje (1.29–33), pad Lidije, Kir i uspon Persije.
• 2 Euterpa: Egipat, njegova reka, običaji i kraljevi, u jednoj dugoj digresiji.
• 3 Talija: Kambiz u Egiptu, rasprava o oblicima vlasti (3.80–82), Darije postaje kralj.
• 4 Melpomena: Darije protiv Skita; Libija.
• 5 Terpsihora: Jonski ustanak i atinski brodovi koji su bili „početak zala“ (5.97).
• 6 Erato: pad Mileta i bitka kod Maratona (6.102–117).
• 7 Polihimnija: Kserksov pohod i Termopili (7.201–233).
• 8 Uranija: Artemizij i Salamina.
• 9 Kaliopa: Plateja, Mikala i opsada Sesta; knjiga se završava Kirovim savetom o mekim zemljama i mekim ljudima (9.122).

Glavna nit je persijsko širenje, uz digresije o narodima do kojih je stiglo. Kserksov rat zauzima skoro trećinu dela. Priča se zaustavlja 479. p. n. e., iako ju je Herodot objavio dvadesetih godina 5. veka p. n. e., pa to nije istorija njegovog vremena.

U 2.99 Herodot nabraja svoja sredstva: ὄψις τε ἐμὴ καὶ γνώμη καὶ ἱστορίη, „moj vid, moj sud i moje istraživanje“. Odatle nadalje davaće egipatske priče onako kako ih je čuo. U 2.29 povlači liniju na karti: do Elefantine je išao kao očevidac (αὐτόπτης), a dalje je istraživao ἀκοῇ, po čuvenju. Njegovo pravilo stoji u 7.152: ἐγὼ δὲ ὀφείλω λέγειν τὰ λεγόμενα, πείθεσθαί γε μὲν οὐ παντάπασι ὀφείλω, „moram da prenosim ono što se priča, ali ne moram u sve da verujem“. Raspravlja i svojim glasom: u 7.139 kaže da je primoran da iznese mišljenje koje će većini smetati, da je Atina spasla Grčku.

Koliko mu se može verovati, raspravlja se još od antike. Ciceron ga naziva pater historiae i u istoj rečenici kaže da njegovo delo sadrži bezbroj fabulae (De legibus 1.5). Plutarh je napisao čitav spis, O Herodotovoj zlonamernosti. Od Jakobija (1913) mnogi naučnici doslovno shvataju njegovo pozivanje na kazivače, što pretpostavlja veoma daleka putovanja. Feling (1989) u tome vidi književni postupak, a Fauler (1996) naznake o tome gde je Herodot mislio da se obaveštenje može naći; po tim gledištima putovao je mnogo manje. Brojevi su poseban problem: njegovih 5.283.220 ljudi u Kserksovoj sili, s pratnjom (7.186), daleko prevazilazi savremene procene od 70.000–300.000 za persijsku vojsku.

Herodot piše na jonskom dijalektu. Ko zna atički, odmah primećuje razlike; svi ovi primeri potiču iz odlomaka navedenih na ovoj stranici.

• η umesto atičkog dugog α: ἱστορίης, ἡμετέρη (1.32), πρηγμάτων (1.32).
• Samoglasnici bez sažimanja: ποιέειν (atički ποιεῖν), ἱστορέοντι (atički ἱστοροῦντι).
• κ umesto π u nekim zamenicama i prilozima: ὁκότερα (7.139), κότε (9.122), umesto atičkih ὁπότερα, πότε.
• Bez aspiracije posle prefiksa: ἀπικνέεται (2.113), umesto atičkog ἀφικνεῖται.
• Drugi samoglasnici: θωμαστά umesto θαυμαστά, ξεῖνος umesto ξένος, ἀπόδεξις umesto ἀπόδειξις.

Dva kratka odlomka za probu. Solon Krezu: πᾶν ἐστὶ ἄνθρωπος συμφορή, „čovek je sav slučaj“ (1.32.4). I Atinjani Spartancima, rečima koje im Herodot daje, o tome šta čini τὸ Ἑλληνικόν: ὅμαιμόν τε καὶ ὁμόγλωσσον, ista krv i isti jezik, sa zajedničkim svetilištima, žrtvama i načinom života (8.144.2).