Maratonska bitka i prvi maraton

Pre oko 2500 godina jedno od najvećih carstava na svetu bila je Persija. Njen kralj Darije vladao je zemljama od Egipta do Indije. Grci su Persijance i sve druge strance zvali βάρβαροι: ljudi koji ne govore grčki.

Neki grčki gradovi na obali današnje Turske podigli su ustanak protiv Darija, a Atina im je poslala brodove u pomoć. Darije je hteo da kazni Atinu. Godine 490. p. n. e. persijska flota preplovila je Egejsko more. Istoričar Herodot kaže da je imala 600 ratnih brodova. Persijanci su prvo osvojili grad Eretriju na ostrvu Eubeji. Zatim su se iskrcali na plažu kod Maratona, oko 40 kilometara od Atine.

Maraton je bio široka, ravna ravnica uz more, s velikom močvarom na jednom kraju. Njegovo ime verovatno potiče od μάραθον, morač: zelena biljka jakog mirisa koja je tu rasla. Grci i danas kuvaju s μάραθο.

Atinska vojska krenula je prema Maratonu. Imala je oko 9000 vojnika zvanih hopliti (ὁπλῖται), koji su se borili teškim okruglim štitom i dugim kopljem. Mali grad Plateja poslao je još oko 1000 ljudi. Persijska vojska bila je mnogo veća. Istoričari često navode 20.000 do 25.000 ljudi, ali niko ne zna tačan broj.

Pre bitke atinski stratezi poslali su trkača u Spartu da zatraži pomoć. Zvao se Filipid (neke knjige ga zovu Fidipid). Bio je ἡμεροδρόμος, „dnevni trkač“: posao mu je bio da pešice prenosi poruke. Herodot kaže da je stigao u Spartu dan posle polaska iz Atine. To je trka duža od 200 kilometara!

Spartanci su pristali, ali ne odmah. Herodot objašnjava da im verski zakon nije dozvoljavao da krenu pre punog meseca. Zato su Atinjani morali da se bore gotovo sami.

Atinjani su imali deset stratega. Jedan od njih, Miltijad, imao je pametan plan. Napravio je grčki bojni red dugačak koliko i persijski. Sredina reda bila je tanka, ali dva kraja, zvana krila, bila su jaka.

Tada su Atinjani uradili nešto novo. Herodot kaže da su bili prvi Grci za koje je znao da su napali neprijatelja trčeći. Pretrčali su skoro kilometar i po po otvorenom terenu. U borbi je sredina grčkog reda potisnuta. Ali jaka krila su pobedila, okrenula se i napala Persijance u sredini. Persijanci su pobegli ka svojim brodovima, a mnogi su se udavili u močvari.

Herodot navodi broj poginulih: oko 6400 Persijanaca i 192 Atinjanina. Atinjani su sahranili svoje mrtve na bojnom polju, pod velikim zemljanim brežuljkom, zvanim τύμβος. Tu humku i danas možeš da vidiš kod Maratona. Odmah posle bitke vojska se žurno vratila u Atinu, a persijska flota otplovila je kući. Kada je stiglo 2000 Spartanaca, bitka je već bila gotova.

Danas mnogi pričaju ovu priču: posle bitke jedan trkač je otrčao od Maratona do Atine, objavio pobedu i pao mrtav. Ali da li je to istina? Herodot, koji je pisao nekoliko decenija posle bitke, ne pominje je. Priča se javlja kod pisaca koji su živeli više od 500 godina kasnije. Plutarh daje trkaču dva imena, Tersip ili Eukle. Lukijan ga zove Filipid, a njegove poslednje reči su «Χαίρετε, νικῶμεν», „Radujte se, pobeđujemo!“. Većina istoričara misli da je trka do Atine legenda, možda pomešana sa stvarnom trkom do Sparte.

Legenda je svetu dala novi sport. Za prve moderne Olimpijske igre, u Atini 1896. godine, francuski naučnik Mišel Breal predložio je dugu trku od Maratona do Atine. Pobedio je mladi Grk Spiridon Luis, koji je prvi utrčao na Panatinaiko stadion. Od tada se duge trke širom sveta zovu maratoni. Na grčkom se trka zove ο μαραθώνιος, a danas je uvek duga 42,195 kilometara.