Grčka skulptura: od kurosa do klasičnog stila

Kad uđeš u Nacionalni arheološki muzej u Atini, vidiš redove mladih ljudi od kamena. Većina potiče iz VI veka p. n. e., iz arhajskog doba, i većina je isklesana u mermeru, μάρμαρον. Mladići se zovu κοῦροι (kurosi), od κοῦρος, „mladić“. Devojke se zovu κόραι (kore), od κόρη, „devojka“. Svi stoje uspravno, gledaju pravo i smeše se.

Kuros je obično nag. Ruke mu vise pored tela, a leva noga je malo ispred desne. Kora je obučena. Jednom rukom podiže svoju dugu odeću, a u drugoj drži pupoljak ili plod ispred grudi.

Ove statue su imale dva zadatka. Neke su bile darovi bogu i stajale su u svetilištu. Druge su stajale nad grobom važne osobe kao nadgrobni znak, σῆμα. Kuros iz Anavisosa, na primer, prikazuje Kroisosa, čoveka koji je poginuo u bici. Grčki vajari su učili od Egipta i Istoka, i ukočen, frontalan stav to još pokazuje.

Danas ove statue izgledaju bele ili sive, pa mnogi misle da je grčka skulptura trebalo da bude bela. Nije tako. Kad se pažljivo pogleda površina mnogih antičkih statua i reljefa, vide se tragovi boje. Boja, na grčkom χρῶμα, bila je deo dela, a ne dodatak.

Neke statue to još pokazuju. Veliki kuros sa Suniona nosi sandale koje su bile samo naslikane na njegovim stopalima. Kora Frasikleja, pronađena 1972. u Merendi u Atici, nosi nakit i crvenu haljinu. Šare na njenoj odeći urezane su tako jasno da su istraživači mogli ponovo da nacrtaju ceo njen šareni ukras. Pažljivo proučavanje Kore u peplosu sa Akropolja pokazalo je da ona nosi odeću boginje, verovatno Artemide.

Na atinskom Akropolju kore su pale kada su Persijanci spalili grad 480. godine p. n. e. Arheolozi su ih pronašli krajem XIX veka, skoro tamo gde su pale, i na nekoliko njih još ima tragova boje. Izložba „Gods in Color“ na Harvardu je 2007–2008. pokazala obojene rekonstrukcije antičkih skulptura u prirodnoj veličini, da bi posetioci mogli da zamisle kako su prvobitno izgledale.

Početkom V veka p. n. e. grčki vajar, γλύπτης, počeo je da napušta ukočeni arhajski stav. Statue su postale dublje i pravljene su tako da se gledaju sa svih strana: kako kaže Nacionalni arheološki muzej, skulptura „osvaja treću dimenziju“. Osmeh je nestao, a lica su postala mirna i ozbiljna. To je klasični stil.

Najveća promena bila je u nogama. Klasična statua oslanja težinu na jednu nogu, dok je druga opuštena i povučena unazad. Kukovi i ramena naginju se u suprotnim pravcima, i telo deluje živo. Rimski pisac Plinije Stariji (Prirodna istorija 34.55–56) kaže da je ova ideja, statua koja stoji na jednoj nozi, bila Poliklitov sopstveni pronalazak, vajara iz Arga. Poliklit je napravio i statuu koju su umetnici zvali κανών, „pravilo“, jer su iz nje uzimali prave proporcije tela, kao iz zakona. Obično se poistovećuje sa njegovim Doriforom, kopljonošom, iako Plinije ta dva dela pominje odvojeno.

I drugi vajari V veka p. n. e. su još slavni. Miron je napravio Diskobola, bacača diska. Atinjanin Fidija napravio je Atinu Partenos, statuu visoku 12 metara, od zlata i slonovače.

Mnoge od najslavnijih grčkih statua nisu bile od mermera, već od bronze. Starogrčki je imao jednu reč, χαλκός, i za bakar i za bronzu. Originalne bronzane statue danas su retke. Jedna od retkih je veliki bronzani bog pronađen na morskom dnu kod rta Artemision na Eubeji: to je ili Zevs sa munjom ili Posejdon sa trozupcem, i niko ne može sa sigurnošću da kaže koji od njih dvojice. Bronzani mladić sa Antikitere takođe je izašao iz mora, iz brodoloma.

Mnoga izgubljena dela poznajemo samo po kasnijim kopijama u mermeru, često rimskim. Diadumen pronađen na Delosu, atleta koji oko glave vezuje traku pobede, mermerna je kopija, napravljena oko 100. godine p. n. e., Poliklitovog bronzanog dela. Kopista je dodao stablo drveta pored njegove noge, jer mermeru treba više oslonca nego bronzi. Zato, kad u muzeju gledaš „grčku statuu“, pitaj natpis: da li je ovo original ili kopija napravljena vekovima kasnije?

Grčki i danas ima posebnu reč za statuu koja odaje počast nekoj osobi: ανδριάντας, od starog ἀνδριάς.