Brak i svadba u staroj Grčkoj

Najveći deo onoga što znamo o grčkim svadbama potiče iz Atine V i IV veka p. n. e. i sa slika na atinskim vazama. Svadba, γάμος, trajala je oko tri dana. Atinjani su više voleli zimu, i mnoge svadbe bile su u mesecu Γαμηλιών, posvećenom Heri, boginji braka.

Pre svadbe devojka je često bogovima posvećivala svoje igračke, pramen kose ili druge lične stvari, jer je ostavljala detinjstvo za sobom. Zatim je dolazilo kupanje, λουτρόν. Voda je stizala iz posebnog izvora i nosila se u visokoj posudi, λουτροφόρος, što znači „nosačica vode za kupanje“.

Potom je u jednoj od dve kuće bila gozba s pesmama i igrama. Posle zalaska sunca otac je predavao nevestu mladoženji, i verovatno je tada ona zabacivala veo. Povorka s bakljama vodila ju je u novi dom, gde je kraj ognjišta postajala deo porodice. Sutradan, u prvo svitanje, rođaci i prijatelji budili su par, i donosili su se svadbeni darovi, ἐπαύλια.

Za one koji uče pravo i istoriju, ključna reč je ἐγγύη, obećanje. Bio je to usmeni dogovor između budućeg muža i oca ili staratelja žene, njenog κύριος. Nevesta obično nije bila prisutna, a zakon nije tražio njen pristanak. Zakon naveden u govoru iz Demostenove zbirke (46.18) kaže da su deca zakonita kada je njihovu majku obećao otac, brat od istog oca ili deda po ocu.

Zakonito rođenje bilo je važno zbog građanstva. Na Periklov predlog, datiran u 451/0. p. n. e., u polisu je moglo da učestvuje samo dete dvoje roditelja građana (Atinski ustav 26).

Miraz, προίξ, išao je s nevestom, i samo se u izuzetnim slučajevima devojka udavala bez njega. Ako bi se brak okončao, obično je morao da se vrati: zakon naveden u drugom govoru (59.52) kaže da muž koji otera ženu mora da vrati miraz ili da plaća kamatu na njega. Demosten navodi stvarne iznose (27.4–5). Njegov otac je na samrti odredio da se udovica uda za jednog staratelja sa 80 mina, a petogodišnja Demostenova sestra za drugog s dva talanta.

Antički pisci navode različite godine i daju savete ili pojedinačne slučajeve, a ne statistiku. Hesiod (Poslovi i dani 695–698) savetuje muškarcu da se oženi oko tridesete, a ženi u petoj godini posle puberteta. Aristotel (Politika 7, 1335a) preporučuje oko osamnaest godina za žene i trideset sedam za muškarce. U Ksenofontovom Domostroju (7.5) bogati Atinjanin kaže da njegova žena „još nije imala petnaest“ kada je došla u njegovu kuću. Savremeni pregled Fondacije helenskog sveta dodaje da su muškarci mogli da se žene od osamnaeste i da su to često činili posle vojne službe, koja se završavala u dvadesetoj. Ovi izvori se slažu da su neveste bile mlade, a mnogi mladoženje stariji, ali prosek ne možemo da izračunamo.

Većina pojedinosti na ovoj stranici potiče iz Atine, a drugi gradovi su mogli biti veoma drugačiji. Plutarh (Likurg 15), koji piše vekovima kasnije, kaže da su se Spartanci ženili otmicom neveste, koja nije bila mala devojčica nego odrasla žena. Žena zvana νυμφεύτρια šišala joj je kosu nakratko i oblačila je u muški ogrtač i sandale, a mladoženja ju je potom tajno posećivao. To je kasno svedočanstvo i treba ga čitati oprezno.

Najstarija slika je kod Homera: na Ahilovom štitu neveste vode iz njihovih odaja kroz grad pod svetlošću baklji, uz glasnu svadbenu pesmu, ὑμέναιος (Ilijada 18.491–496). Tukidid (2.15.5) kaže da su u njegovo vreme Atinjani pre svadbi još koristili vodu sa izvora Ἐννεάκρουνος. Λουτροφόρος je mogla da stoji i na grobu: jedan govor (Demosten 44.18) ukazuje na takvu posudu na grobu jednog muškarca kao na znak da je umro neoženjen. Same reči nastavile su svoj put, često s novim zadacima:

• λουτρόν → λουτρό: danas pre svega kupatilo u kući.
• θάλαμος → θάλαμος: nekada unutrašnja soba ili spavaća soba, danas i bolnička soba.
• ἐγγύη → εγγύηση: garancija, pa i ona za ono što kupuješ.
• στέφανος → στεφάνι, preko deminutiva στεφάνιον: danas venci koji se stavljaju na glave para pri crkvenom venčanju. Atinski mladoženje nosili su venac od nane i susama, a neveste veo preko venca, ali zajednička reč ne dokazuje neprekinut običaj.
• προίξ → προίκα: snažna ustanova u Grčkoj do porodičnog prava iz 1983, a danas ukinuta zakonom.