Žene u staroj Grčkoj

U klasičnoj Atini središte života žene bio je οἶκος: kuća, porodica i sve što je posedovala. Devojčice obično nisu išle u školu kao dečaci. Kod kuće su od majke učile da predu vunu, tkaju na razboju, ἱστός, kuvaju i paze na zalihe hrane.

Devojke su se udavale mlade, često za mnogo starijeg muškarca koga je izabrao otac. U Ksenofontovom Ekonomiku (7.5) jedan bogati Atinjanin priča da njegova žena „još nije imala petnaest godina“ kada je došla u njegovu kuću. Ista knjiga (7.30) kaže da je za ženu časnije da ostaje u kući, a za muškarca da radi napolju.

Kuće su imale prostorije za žene, γυναικωνῖτις. U jednom Lisijinom govoru (1.9) muž kaže da su ženske sobe bile na spratu, a muške u prizemlju; kod Ksenofonta (9.5) one su iza vrata sa rezom. Arheolozi koji proučavaju iskopane kuće oprezniji su: u pravim kućama sobe su često služile za mnogo stvari, pa stroga slika iz ovih tekstova možda više opisuje ideal nego svakodnevni život.

Po zakonu, Atinjanka je uvek imala staratelja, svog κύριος: prvo oca, zatim muža, ili brata ili drugog muškog rođaka. Nije mogla sama da pokrene spor na sudu. Atinski zakon koji se navodi u jednom Demostenovom govoru (46.18) kaže da su brak žene ugovarali otac, brat ili deda, i da je, ako je bila epikleros, kći bez braće, njen staratelj morao da se oženi njome kako bi imovina ostala u porodici.

Nevesta je donosila miraz, προίξ, obično novac ili dobra od oca. Miraz je pomagao novom domaćinstvu i trebalo je da je zaštiti: ako bi je muž oterao, zakon ga je obavezivao da vrati miraz (Demosten 59.52).

Žene nisu glasale, ali su bile važne za građanstvo. Posle zakona koji je Perikle predložio 451/0. p. n. e., muškarac je bio građanin samo ako su i otac i majka poticali iz porodica atinskih građana (Aristotel, Atinski ustav 26.4).

Nije svaka žena ostajala u kući. U drugom Demostenovom govoru (57.31–45) jedan čovek priznaje da je njegova majka, građanka, prodavala trake na pijaci i radila kao dojilja, i kaže da su mnoge siromašne Atinjanke radile za razbojem ili u vinogradima.

Religija je bila jedina javna oblast u kojoj su žene dobijale pravu čast. Neke od najvažnijih službi u Atini obavljala je ἱέρεια, sveštenica. Sveštenica Atine Polijade, boginje grada na Akropolju, poticala je iz jednog starog roda, Eteobutada.

Jedna od tih sveštenica, Lisimaha, služila je Atini šezdeset četiri godine. Postolje njene statue, nađeno na Akropolju i datovano oko 360. p. n. e., to i danas beleži, a rimski pisac Plinije pominje njen portret koji je izradio vajar Demetrije. Neki naučnici misle da je Aristofan mislio na nju kada je dao ime junakinji svoje komedije Lisistrata (411. p. n. e.), ali drugi u to nisu uvereni.

Žene su imale i praznike na kojima muškarci nisu mogli da učestvuju. Najpoznatije su Tesmoforije, u čast Demetre. U Aristofanovoj komediji Žene na Tesmoforijama jedan lik primećuje da ni sudovi ni veće ne zasedaju, jer je treći dan praznika, a žene se okupljaju u Demetrinom hramu.

Život nije bio isti u svakom gradu. U Sparti su, prema Plutarhu (Likurg 14), devojke vežbale trčanje, rvanje, bacanje diska i koplja. Aristotel se žalio (Politika 2, 1270a) da su gotovo dve petine spartanske zemlje pripadale ženama, zbog nasledstava i velikih miraza. Jedna spartanska princeza, Kiniska, gajila je konje i bila je, kako kaže Pausanija (3.8.1), prva žena koja je odnela olimpijsku pobedu, kao vlasnica konja.

Na ostrvu Lezbosu, oko 600. p. n. e., živela je Sapfo, rođena u Eresu oko 630. p. n. e. Pisala je ljubavne pesme i svadbene pesme na eolskom dijalektu, a kasnije su učenjaci u Aleksandriji podelili njene pesme u devet knjiga. Jedan antički epigram naziva je „desetom Muzom“. Od njenog dela sačuvani su samo odlomci.

U samoj Atini najpoznatija žena Periklovog doba bila je Aspazija iz Mileta, koja je živela s Periklom. Platon i Plutarh opisuju je kao pametnu i rečitu, dok su joj se komički pesnici rugali.

Zapamti jedno o svim ovim izvorima: gotovo sve su napisali muškarci, i to uglavnom o bogatim porodicama. Retko čujemo kako same žene govore.