Muzika u staroj Grčkoj: lira, aulos, kitara

Reč μουσική (musike) potiče od Μοῦσαι, Muza, boginja pesme i poezije. Isprva je značila svaku umetnost Muza, naročito poeziju koja se pevala. Zato se pesma često pevala, a uz nju se moglo igrati.

Muzika je pratila mnoge događaje: praznike i žrtve bogovima, svadbe, gozbe i pozorište. Koristili su je čak i u ratu. Istoričar Tukidid (5.70) kaže da su spartanski vojnici polako išli u bitku, a među njima je bilo mnogo svirača na aulosu. To nije bilo zbog religije, objašnjava on. Pomagalo im je da idu u korak i da ostanu u stroju.

Dečaci čije su porodice mogle da plate učitelja učili su da sviraju liru. Platon (Protagora 326a) kaže da je učitelj muzike, κιθαριστής, učio dečake da sviraju, a zatim da pevaju pesme dobrih pesnika. Takve časove vidimo na slikama na vazama. Većina devojčica nije išla kod učitelja, ali su mogle da uče muziku i ples kod kuće.

Stara grčka pesma, Homerska himna Hermesu, govori kako je izmišljena lira. Bog Hermes, još beba, našao je kornjaču ispred svoje pećine. Njen oklop je uzeo za telo instrumenta i u njega učvrstio komade trske. Preko toga je zategao volovsku kožu, dodao dve ruke i prečku, a zatim sedam žica od ovčijih creva, χορδαί. Isprobao je λύρα pomoću πλῆκτρον, male trzalice za udaranje po žicama (stihovi 24–53).

Prave lire često su imale telo od oklopa kornjače, pokriveno volovskom kožom, i obično sedam žica. Malo ih je sačuvano jer materijali trunu, pa ih znamo uglavnom sa slika na vazama. Lira je bila laka i prilično jednostavna za učenje, pa su je učitelji često koristili s decom.

κιθάρα (kitara) bila je velika lira s drvenom rezonantnom kutijom. Muzičari su na njoj svirali stojeći, na povorkama, svečanostima i takmičenjima. Neki profesionalci stekli su slavu i novac. Plutarh (Perikle 13) kaže da je Perikle na Panateneje u Atini uveo takmičenja u aulosu, pevanju i kitari. Publika ih je gledala u koncertnoj dvorani, ᾠδεῖον (odeonu).

αὐλός se često prevodi kao „flauta“, ali to nije bila flauta. Svaka cev imala je rupe za prste i trščani jezičak u usniku. Svirači su obično duvali u dve cevi odjednom, pomalo kao da sviraju dve oboe zajedno. Neke slike pokazuju kaiš oko glave svirača, koji mu je pomagao u sviranju. Nijedan drevni jezičak nije sačuvan, a naučnici još raspravljaju kako su dve cevi zvučale zajedno.

Aulos se čuo na gozbama, pri žrtvama i s horovima tragedije. Na početku 5. veka p. n. e. bio je veoma u modi u Atini, ali je kasnije tamo izgubio ugled. Aristotel (Politika 1341a–b) nije ga želeo u školi, jer onaj ko duva ne može da govori. On navodi i mit: boginja Atina našla je aulos i bacila ga, a neki su govorili da je to učinila jer joj je kvario lice. Pausanija (1.24.1) je na Akropolju video statuu Atine koja udara Marsiju, što ga je podigao.

σῦριγξ (sirinks) bila je niz cevi različite dužine, Panova frula. U himni je Hermes pravi pošto je Apolonu dao liru (stihovi 511–512). Pominje je i Homer (Ilijada 10.13).

Grci su muziku učili uglavnom po sluhu, ali su umeli i da je zapišu: slovima i drugim znacima iznad reči. Sačuvano je samo oko pedeset dela ili odlomaka. Himne bogu Apolonu uklesane su u spoljni zid riznice Atinjana u Delfima u 2. veku p. n. e., a pronađene su slomljene 1893. godine. Nadgrobni kamen iz okoline Ajdina, u današnjoj Turskoj, nosi kratku pesmu, s rečima i notama, čoveka po imenu Seikil. Obično se datuje u 1. ili 2. vek n. e. i mnogi ga smatraju najstarijim potpunim muzičkim delom. Danas se nalazi u Nacionalnom muzeju Danske.

Mnoge od ovih reči i danas žive u grčkom, često s novom ulogom:

• λύρα: danas i kritska lira, narodni instrument s tri žice na kome se svira gudalom. To nije antička lira.
• πλήκτρο: trzalica, ali i dirka na klaviru ili taster na računarskoj tastaturi.
• ωδείο: muzička škola, a i antička zgrada za muziku, kao Odeon Heroda Atika u Atini.
• σύριγγα: Panova frula, ali i lekarski špric. Ime je do šprica stiglo preko latinskog i francuskog.