Simposion u antičkoj Grčkoj

Grčka reč συμπόσιον znači „zajedničko piće“: σύν (sa) + πίνω (piti). Simposion je dolazio posle večere, δεῖπνον. Stolovi s hranom su se iznosili i počinjali su vino, muzika i razgovor.

Simposion se održavao u privatnoj kući, u posebnoj sobi koja se zvala ἀνδρών, „muška soba“. Duž zidova stajali su ležaji, svaki se zvao κλίνη. Sobe su često građene za sedam, jedanaest ili petnaest ležaja, sa oko dva gosta na svakom. Simposion je, dakle, bila mala grupa prijatelja, a ne velika gozba.

Gosti nisu sedeli. Ležali su na levom boku, oslonjeni na jastuk, i držali pehar u desnoj ruci. Gosti su bili muškarci, uglavnom bogati građani. Žene iz njihovih porodica nisu učestvovale. Druge žene bile su tu da rade: robinje koje su služile, sviračice i plesačice, kao i ἑταῖραι, plaćene pratilje.

Grci gotovo nikada nisu pili vino, οἶνος, čisto. Mešali su ga s vodom u velikoj posudi, κρατήρ (krater), od glagola κεράννυμι, „mešati“. Zatim je rob punio pehare; onaj ko je točio vino bio je οἰνοχόος (peharnik). Gosti su pili iz široke, plitke čaše s dve drške, κύλιξ, ili iz drugih pehara. Mnoge oslikane čaše i krateri koje danas vidimo u muzejima napravljeni su za simposione.

Jedan gost biran je za vođu, συμποσίαρχος (simposijarh). On je odlučivao koliko će mešavina biti jaka i koliko će kratera društvo popiti. Anakreont, pesnik VI veka pre n. e., traži od dečaka da sipa deset mera vode i pet mera vina, da bi se veselio a da ne postane nasilan (fragment 356a). U komediji Eubula, koju citira Atenej (2.36b–c), bog Dionis kaže da mudri ljudi piju tri kratera: jedan za zdravlje, jedan za ljubav i zadovoljstvo, jedan za san. Od četvrtog nadalje dolaze uvrede, vika i tuče.

Piti jako, nepomešano vino smatralo se običajem stranaca. Herodot (6.84) prenosi spartansku priču: kralj Kleomen je poludeo jer je od Skita naučio da pije jako vino.

Simposion je počinjao s bogovima. U Platonovoj „Gozbi“ (176a), posle večere gosti prinose σπονδή, žrtvu izlivanjem vina, pevaju himnu bogu i tek onda počinju da piju.

Posle toga veče je moglo da protekne na mnogo načina:

• Pesme. Gosti su pevali kratke pesme, često uz liru, o prijateljstvu, ljubavi, vinu ili politici. Pesnici poput Alkeja i Anakreonta pisali su mnoge svoje pesme za takva okupljanja.
• Muzika i ples. Često je devojka svirala αὐλός, dvostruku frulu, a nastupali su plesači ili akrobate.
• Igre. U igri κότταβος gost je bacao poslednje kapi vina iz svoje čaše u metu.
• Razgovor. Gosti su držali govore, zadavali zagonetke i raspravljali.

Najpoznatiji simposion je knjiga. U Platonovoj „Gozbi“, čija se radnja odvija u kući pesnika Agatona u Atini, gosti se dogovaraju da svako pije koliko želi. Otpuštaju sviračicu (176e) i drže govore u slavu Erosa, boga ljubavi; govori i Sokrat. I Ksenofont je napisao „Gozbu“ sa Sokratom među gostima. Istoričari podsećaju da ove knjige prikazuju idealnu gozbu; mnoge prave večeri bile su bučnije i završavale se bučnom šetnjom ulicama, κῶμος.

Mnoge reči simposiona i danas žive, ali neke su promenile posao. Rečnik Trijandafilidisa savremenog grčkog jezika daje reči συμπόσιο dva značenja: antičku gozbu uz vino ili veoma bogat obed s mnogo gostiju, i skup naučnika koji iznose saopštenja, kao u „ιατρικό συμπόσιο“ (medicinski simpozijum). Drugo značenje vratilo se u grčki preko engleskog „symposium“.

Κρατήρας je u muzeju i dalje antička posuda za mešanje, ali većina Grka tako zove otvor vulkana ili krater na Mesecu. Κύλικα je još samo muzejska reč. Reč κλίνη danas je zvanična: hoteli i bolnice navode svoju veličinu u krevetima, „κλίνες“.

Za samo piće, u taverni Grci traže κρασί. Stara reč οίνος živi u zvaničnom jeziku: na etiketama, u rečima kao οινοποιείο (vinarija) i u crkvi, gde su hleb i vino „ο άρτος και ο οίνος“. Voda se danas kaže νερό, a ne ὕδωρ, iako ὕδωρ živi u rečima kao υδραυλικός (vodoinstalater).