Antičko grčko pozorište: tragedija, komedija i maske

Grčko pozorište nastalo je u Atini u VI veku pre n. e. Predstave se nisu davale svaki dan. Bile su deo velikih verskih praznika u čast Dionisa, boga vina i pozorišta. Najvažnije su bile Velike Dionisije, koje su se slavile svakog proleća. Do 534. godine pre n. e. pozorište je već bilo deo ovog praznika, a staro predanje kaže da je pesnik po imenu Tespis osvojio prvu nagradu za tragediju.

Odlazak u pozorište ličio je pomalo na današnje veliko finale. Hiljade ljudi dolazile su i od jutra sedele na otvorenom, gledajući predstavu za predstavom. Pesnici su se takmičili novim delima, a sudije su birale pobednike. Postojale su dve glavne vrste: tragedija (τραγῳδία), ozbiljna priča o junacima i bogovima koja se često završava patnjom, i komedija (κωμῳδία), smešna predstava koja je ismevala političare, pesnike i obične Atinjane.

Grčko pozorište gradilo se na padini brda, pod vedrim nebom. Imalo je tri glavna dela, a njihova imena su i danas grčke reči:

• θέατρον (teatron), „mesto za gledanje“, bila je zakrivljena padina na kojoj je sedela publika.
• ὀρχήστρα (orhestra), „mesto za ples“, bila je ravna površina dole, gde je hor pevao i igrao.
• σκηνή (skena) bila je zgrada iza orhestre. Reč je prvo značila „šator“. U njoj su glumci menjali maske i kostime, a njena vrata i ravan krov mogli su da postanu deo predstave.

Dionisovo pozorište u Atini nalazi se na južnoj padini Akropolja. U V veku pre n. e. gledaoci su sedeli na zemljanim nasipima i drvenim klupama. Otprilike između 338. i 326. godine pre n. e., kada je političar Likurg upravljao finansijama grada, pozorište je dobilo kameno gledalište i kamenu zgradu scene; većina onoga što posetioci danas vide potiče iz tog vremena. Pozorište u Epidauru, izgrađeno u IV veku pre n. e., primalo je oko 12.000 ljudi (prema nekim procenama 14.000). Njegovi zakrivljeni redovi vraćaju glas glumaca ka publici, i zato je čuveno po akustici.

Svaki izvođač nosio je masku, zvanu πρόσωπον – istu reč kao „lice“. Maske su pravljene od laganih materijala (jedan komediograf pominje lanenu masku), pa ih poznajemo uglavnom sa slika na vazama i malih glinenih figurica. Maska je odmah pokazivala ko je lik: kralj, starac, mlada žena, bog. Aristotel primećuje da je komična maska bila ružna i iskrivljena, ali da nije izražavala bol.

Glumili su samo muškarci, koji su igrali i ženske uloge. Aristotel (Poetika 1449a) kaže da je Eshil povećao broj glumaca sa jednog na dva, a Sofokle na tri. Zahvaljujući maskama, tri glumca mogla su da podele sve govorne uloge u komadu. Glumac se zvao ὑποκριτής, „onaj koji odgovara“ ili „koji tumači“. U novogrčkom je υποκριτής pre svega licemer, neko ko se pretvara; uobičajena reč za glumca je ηθοποιός.

Pored glumaca bio je χορός, hor: grupa koja je zajedno pevala i igrala u orhestri i komentarisala radnju. U tragediji je imao od dvanaest do petnaest članova; kaže se da je Sofokle utvrdio broj od petnaest.

Tri velika tragičara čija su dela sačuvana jesu Eshil, Sofokle i Euripid. Njihove drame prepričavale su mitove, kao što je povratak Agamemnona iz Troje ili sudbina Edipa, i postavljale teška pitanja o pravdi, vlasti i bogovima. Takmičenje u komediji počelo je na Velikim Dionisijama 486. godine pre n. e. Najpoznatiji komediograf je Aristofan, koji je imenom ismevao vođe Atine dok je grad bio u ratu. Kasnije, u vreme Menandra, komedija se okrenula svakodnevnim porodičnim pričama, precima današnjih serija-komedija.

Grčko pozorište i dalje živi. Godine 1938. Sofoklova Elektra bila je prva savremena predstava u antičkom pozorištu u Epidauru, a od 1955. Festival Atine i Epidaura tamo svakog leta postavlja antičke komade. Grci koji nikada nisu učili starogrčki znaju reči pozorišta: kupuju kartu za θέατρο, gledaju σκηνή, slušaju ορχήστρα i pričaju o τραγωδία ili κωμωδία.