Dijalog Atinjana i stanovnika Melosa

Melos (Μῆλος, danas Μήλος) bio je jedno od dva ostrva u Kikladima koja su ostala van atinskog saveza kada je počeo Peloponeski rat: Tukidid navodi „sve Kiklade osim Melosa i Tere“ (II, 9, 4). Stanovnike Melosa naziva kolonistima Sparte, koji su isprva bili neutralni, dok ih pustošenje njihove zemlje od strane Atinjana nije nateralo na otvoreni rat (V, 84, 2). Godine 426. p. n. e. Nikija je napao ostrvo sa šezdeset brodova, ali ga nije pridobio (III, 91). Jedna atinska procena danka iz 425/4. p. n. e. (IG I³ 71) ipak navodi Melos, sa 15 talenata.

U leto 416. p. n. e. Atinjani su se vratili sa 38 brodova, oko 1500 savezničkih hoplita i više od 300 strelaca. Za atinske hoplite grčko izdanje na Perseusu navodi 1200, a Krolijev prevod 1600, pa proverite svoje izdanje. Pre nego što su naneli bilo kakvu štetu, stratezi Kleomed i Tisija poslali su poslanike. Stanovnici Melosa držali su ih dalje od naroda, τὸ πλῆθος, i pustili ih da govore samo pred „zvaničnicima i malobrojnima“ (V, 84, 3). Atinjani to odmah komentarišu (V, 85) i predlažu odgovore tačku po tačku umesto jednog dugog govora. Zato se tekst čita kao dijalog.

Atinjani odbijaju „lepa imena“ (μετ’ ὀνομάτων καλῶν): ni reči o pobedi nad Persijancima, ni reči o nepravdama. Zatim dolazi čuvena rečenica (V, 89): δίκαια μὲν ἐν τῷ ἀνθρωπείῳ λόγῳ ἀπὸ τῆς ἴσης ἀνάγκης κρίνεται, δυνατὰ δὲ οἱ προύχοντες πράσσουσι καὶ οἱ ἀσθενεῖς ξυγχωροῦσιν. Krolijev engleski prevod, „jaki čine ono što mogu, a slabi trpe ono što moraju“, lako se pamti, ali je slobodan: ξυγχωροῦσιν znači da popuštaju ili ustupaju.

Stanovnici Melosa prihvataju teren interesa, τὸ ξυμφέρον, i tvrde da zajednička mera pravičnosti štiti svakoga u opasnosti, pa i Atinu ako jednom padne (V, 90). Traže da budu prijatelji, a saveznici nijedne strane (V, 94). Atinjani odgovaraju da bi prijateljstvo Melosa izgledalo kao slabost, a njegova mržnja kao moć (V, 95). Nadu, ἐλπίς, nazivaju utehom u opasnosti koja upropašćava one koji na nju polažu sve (V, 103). Stanovnici Melosa se uzdaju u bogove i u Spartu (V, 104). Atinjani uzvraćaju da bogovi i ljudi vladaju gde god mogu, a taj zakon nisu oni postavili (V, 105). Na kraju nude savez, danak i bezbednost (V, 111). Stanovnici Melosa odgovaraju da se neće u jednom trenutku odreći slobode grada starog sedam vekova (V, 112).

Atinjani su opkolili grad zidom. Stanovnici Melosa su dva puta zauzeli njegov deo (V, 115, V, 116), a Tukidid ne pominje nikakvu pomoć Sparte. Posle dolaska pojačanja pod Filokratom i izdaje u gradu, predali su se u zimu 416/5. p. n. e. Atinjani su ubili sve odrasle muškarce koje su zarobili, porobili žene i decu i kasnije poslali 500 kolonista (V, 116). Tukidid ne dodaje nikakav komentar, a njegova sledeća rečenica prelazi na atinski plan da se osvoji Sicilija (VI, 1).

Grci nisu zaboravili. Godine 405. p. n. e., posle poraza kod Egospotama, Atinjani su se plašili da će doživeti ono što su sami učinili stanovnicima Melosa (Ksenofont, Helenika II, 2, 3), a Lisandar je vratio ostrvo onolikim od njih koliko je uspeo da okupi (II, 2, 9), što znači da su neki preživeli. Isokrat je morao da brani Atinu od te optužbe (Panegirik 100). Plutarh (Alkibijad 16) i govor Protiv Alkibijada ([Andokid] 4, 22) krive Alkibijada što je podržao tu odluku; Tukidid to ne pominje. Ptice Aristofana (186) imaju izraz λιμῷ Μηλίῳ, „glađu sa Melosa“, koji se obično shvata kao aluzija na opsadu, mada neki naučnici tu vezu dovode u pitanje.

Tukidid kaže da njegovi govori čuvaju opšti smisao onoga što je rečeno (I, 22). Posle Amfipolja živeo je dvadeset godina u izgnanstvu (V, 26, 5) i ne kaže nam kako je saznao za jedan zatvoren sastanak. Dionisije iz Halikarnasa (O Tukididu 37–41) smatrao je nezamislivim da su Atinjani tako govorili, a i Džordž Grot je u dijalogu video književni sastav. Brajan Bosvort (1993) tvrdi da se nešto nalik dijalogu zaista dogodilo, da je njegovu suštinu prenela atinska strana i da joj je Tukidid dao oblik. Po njemu, tekst govori manje o moralu carstva, a više o izboru jedne male države.

U međunarodnim odnosima V, 89 se često navodi kao osnivačka rečenica realizma, pa i povodom ruske invazije na Ukrajinu. Nevil Morli (2026) naziva „ogromnim interpretativnim skokom“ pretpostavku da Tukidid odobrava atinsku tezu, jer dijalog ima dve strane i sud prepušta čitaocu. Sama ideja je zastupana i u drugim oblicima: u Platonovoj Državi (338c) Trasimah definiše pravedno kao τὸ τοῦ κρείττονος συμφέρον, korist jačeg. To je drugačija teza od V, 89 i na ispitu ih treba razlikovati.