Delski savez i atinsko carstvo

Posle pobeda 480–479. pre n. e. rat protiv Persije nastavio se na moru. Godine 478. Spartanac Pausanija poveo je grčku flotu do Vizantiona, ali je svojim ponašanjem okrenuo saveznike protiv sebe. Tukidid (1.95–96) kaže da su oni dobrovoljno predali vođstvo, ἡγεμονία, Atini i da se Sparta odrekla toga, u strahu da će se i drugi zapovednici pokvariti na isti način.

„Delski savez“ je moderan naziv. Tukidid govori jednostavno o Atinjanima i njihovim saveznicima, ξύμμαχοι, kako on piše σύμμαχοι. Aristotelovski Atinski ustav (23.4–5) kaže da je Aristid utvrdio prve uplate za vreme arhonta Timostena i da se Jonjanima zakleo da će imati iste prijatelje i neprijatelje, a u more su potopljeni komadi gvožđa da potvrde zakletvu. Onako kako je tamo preneta, zakletva ne pominje Persiju. Tukidid pustošenje zemalja persijskog kralja naziva πρόσχημα, proglašenim ciljem ili izgovorom, i ta reč ostavlja otvorenim pitanje stvarnih namera Atine.

Tukidid 1.96 je ključno mesto. Atina je odredila koji će gradovi davati brodove, a koji novac. Nova atinska služba, Ἑλληνοταμίαι, „blagajnici Grka“, primala je φόρος: „jer se tako nazvalo donošenje novca“ (οὕτω γὰρ ὠνομάσθη τῶν χρημάτων ἡ φορά). Prva procena iznosila je 460 talenata, mada se istraživači spore oko toga šta je taj iznos obuhvatao. Zajednička riznica, ταμιεῖον, bila je na Delu, a skupovi, ξύνοδοι, održavali su se u svetilištu. Istoričari obično pišu „danak“, mada Tomas Martin smatra da su „doprinosi“ bliži zvaničnom jeziku, pod uslovom da pamtimo da su uplate bile obavezne i trajne.

Tukidid (1.99) za ono što je usledilo krivi saveznike. Da bi izbegli službu daleko od kuće, većina je pristala da plaća umesto da šalje brodove. Atinska flota rasla je od njihovog novca, a oni su gubili ratno iskustvo. Na početku Peloponeskog rata brodove su još davali samo Hios i Lezbos, a Perikle je mogao da računa u proseku na 600 talenata godišnje (Tukidid 2.13).

Tukidid (1.97) kaže da su saveznici u početku bili αὐτόνομοι. Zatim se Naksos otcepio i opsadom je vraćen, „prvi saveznički grad porobljen suprotno utvrđenom pravilu“ (1.98). Godinu ne navodi; savremene procene kreću se od oko 470. do oko 467. pre n. e. Tasos se pobunio oko 465. zbog svojih tržišta na kopnu i rudnika, a treće godine opsade predao je zidine, brodove i rudnik (1.100–101). Glavni uzroci otpadanja, ἀποστάσεις, bili su neplaćeni danak, brodovi koji su nedostajali i odbijanje službe (1.99).

Posle teškog poraza u Egiptu riznica je prešla u Atinu. Uobičajeni datum je 454/3. pre n. e., kada počinju uklesane liste, mada je premeštanje moglo biti i ranije, a Tukididov prikaz tih godina (1.96–118) ga nigde ne pominje. Razlog je bio ili bezbednost od Persije ili kontrola nad saveznicima: Plutarh (Perikle 12) beleži oba mišljenja. Prenosi i, po Teofrastu, da su premeštanje predložili Samljani i da ga je Aristid nazvao nepravednim ali korisnim (Aristid 25), priča koja se teško slaže sa 454. ako je Aristid umro oko 465, kako ga datira Martin.

Kasnije pobune kažnjavane su strože: Samos (441–439. pre n. e.) je posle devetomesečne opsade izgubio zidine i brodove i dao taoce (1.117), a Mitilena (428–427) je izgubila zemlju i preko hiljadu ljudi (3.50). Sila je dosegla i izvan saveza: Mel, koji je odbijao da se pokori Atini i ostajao neutralan (5.84), bio je opsednut, i 416. su mu muškarci pobijeni, a žene i deca porobljeni (5.116).

Natpisi daju ono što Tukidid ne daje. Takozvane liste danka zapravo ne beleže ceo danak, već samo šezdeseti deo, jednu minu po talentu, koji se davao Ateni. „Prvi kamen“, visok 3,8 metara i danas u 184 fragmenta, obuhvata godine od 454/3. do 440/39. pre n. e. Tasos je, na primer, plaćao 3 talenta do 448/7. i 30 od 443; nije jasno da li to ima veze s njegovom starom pobunom. Obično se smatra da su ti šezdeseti delovi pomogli u plaćanju Periklovih građevina, a kritičari kod Plutarha se žale da se novcem saveznika „pozlaćuje“ grad. Dekreti pokazuju strožu kontrolu: Klinijin dekret (425/4. pre n. e. ili malo kasnije) nalaže zapečaćene tablice za svaku uplatu, a drugi je nametnuo atinski novac, tegove i mere, mada mu je datum nesiguran. Godine 413, kaže Tukidid (7.28), Atina je umesto danka uvela dažbinu od 5% na pomorsku trgovinu.

Tukididovi Atinjani govore otvoreno. Njihovi motivi bili su „strah, zatim čast, kasnije korist“ (1.75), a njegov Perikle im kaže da svoju vlast, ἀρχή, drže „kao tiraniju“ (2.63). Kada se Atina predala 404, Sparta joj je ostavila dvanaest brodova (Ksenofont, Helenika 2.2.20), i savez nije opstao.