Periklov nadgrobni govor (Tukidid II, 35–46)

Tukidid uvodi govor opisom ceremonije (II, 34). Po običaju predaka, πάτριος νόμος, kosti poginulih izlagane su tri dana u šatoru. Zatim su kola nosila deset kovčega od čempresa, po jedan za svaku filu, i jedan prazan, ukrašen odar za nestale. Građani i stranci mogli su da se pridruže povorci, a žene iz porodica naricale su na grobu. Mrtvi su polagani na javno groblje, δημόσιον σῆμα, u «najlepšem predgrađu grada», izvan zidina, na putu ka Akademiji; samo su ljudi sa Maratona sahranjeni tamo gde su pali. Govornik koga je izabrao grad zatim je izgovarao pohvalu, ἔπαινος. Za ove prve poginule u ratu izbor je pao na Perikla, koji je govorio sa visoke tribine da bi ga mnoštvo čulo.

Reči su, međutim, Tukididove. U I, 22 on objašnjava da nije mogao tačno da zapamti govore, pa je svakog govornika navodio da kaže ono što je situacija zahtevala, držeći se što bliže opštem smislu, ξύμπασα γνώμη, onoga što je zaista rečeno. Koliko je Epitaf blizak Periklu, sporno je. Plutarh (Perikle 8, 6) navodi drugi Periklov nadgrobni govor posle Samskog rata: žanr je bio njegov, ali ne nužno i ove reči.

Perikle počinje (II, 35) teškoćom da se dobro govori o hrabrima: oni koji su ih poznavali smatraju pohvalu preslabom, drugi iz zavisti sumnjaju u preterivanje. Zatim u nekoliko redova odaje počast precima i očevima koji su stekli vlast nad drugima (II, 36), i prelazi na ono što ga više zanima: način života i uređenje koji su Atinu učinili velikom.

• II, 37: uređenje «zove se δημοκρατία» jer se upravlja u korist mnogih, a ne malobrojnih. U privatnim sporovima svi su jednaki pred zakonom; u javnom životu prednost se daje po zasluzi, a siromaštvo nikoga ne isključuje. Građani slušaju vlasti, zakone i nepisane zakone, ἄγραφοι νόμοι.
• II, 38: praznici i žrtve tokom cele godine i roba iz svih zemalja.
• II, 39: otvoren grad, bez spartanskih proterivanja stranaca, i hrabrost koja dolazi iz karaktera, a ne iz teške obuke.

Pohvala samih poginulih dolazi tek kasnije. Govor je pre svega portret grada za koji su poginuli.

Glava 40 počinje najcitiranijom rečenicom govora: «φιλοκαλοῦμέν τε γὰρ μετ᾽ εὐτελείας καὶ φιλοσοφοῦμεν ἄνευ μαλακίας», «volimo lepo uz jednostavnost i volimo znanje bez mekuštva». Bogatstvo služi za delo, a ne za hvalisanje, i sramota nije priznati siromaštvo, nego ne učiniti ništa da mu se pobegne.

Zatim sledi čuvena tvrdnja o javnom životu. Isti ljudi brinu o domu i o gradu, a i oni zauzeti svojim poslom dovoljno razumeju politiku, «jer jedino mi onoga ko u tome ne učestvuje ne smatramo mirnim, ἀπράγμων, nego beskorisnim, ἀχρεῖος». Pazite na reč: grčki tekst ga ne naziva ἰδιώτης, iako se to danas često tvrdi. Rasprava, dodaje Perikle, nije prepreka delanju, nego njegova nužna priprema.

U II, 41 on rezimira: ceo grad je «škola Helade», τῆς Ἑλλάδος παίδευσις. Atini nije potreban nikakav Homer da je slavi, jer je svuda ostavila trajne spomenike, μνημεῖα, i zla i dobra. Čitalac treba da pamti da je ovo ratni govor: ista glava se hvali da podanici ne mogu da se žale da njima vladaju nedostojni.

Tek sada Perikle hvali poginule (II, 42–43). Njihova ἀρετή u boju izbrisala je svaku privatnu manu, jer su zajednici više koristili nego što su joj kao pojedinci naškodili. On traži od živih da svakog dana posmatraju moć grada i da postanu njegovi ljubavnici, ἐρασταί. Sloboda, ἐλευθερία, uslov je sreće, a hrabrost uslov slobode.

Uteha koja sledi (II, 44–46) upadljivo je hladna. Roditelji koji su još dovoljno mladi treba da imaju drugu decu; stari neka svoje dobre godine smatraju dobitkom. Sinove i braću teško će smatrati jednakima poginulima, jer živi izazivaju zavist. Udovicama Perikle posvećuje samo jednu rečenicu (II, 45): njihova najveća slava je da muškarci o njima govore što manje, s pohvalom ili s prekorom. Savremeni čitaoci često navode ovu rečenicu da pokažu ko je ostajao izvan «škole Helade». Grad će, zaključuje on, o javnom trošku podizati siročad do punoletstva.

Tukidid zatim stavlja kugu odmah posle govora: «takva je bila sahrana» te zime, a nekoliko dana posle spartanske invazije u leto 430. p. n. e. izbila je bolest (II, 47). Sam Perikle umro je 429. p. n. e. Kontrast između idealnog grada i njegovih patnji deo je istoričarevog plana.