Aleksandrijski svetionik

U Odiseji Homer govori o jednom νῆσος, jednom ostrvu, ispred obale Egipta, s dobrom lukom. Zove se Φάρος. Homer kaže da je brodu trebao ceo dan da stigne tamo. Mnogo vekova kasnije, 331. godine pre n. e., Aleksandar Veliki je na toj obali osnovao novi grad: Aleksandriju.

Geograf Strabon posetio je Aleksandriju u I veku pre n. e. On opisuje Faros kao νησίον, malo, dugačko ostrvo tik uz kopno. Dugačak nasip, Heptastadion, put preko vode, spajao ga je s obalom. Između ostrva i obale nalazio se veliki λιμήν, luka.

Ovde je dolazilo mnogo brodova, ali je ulaz bio opasan. Strabon objašnjava zašto: obala je s obe strane niska i nema luka, a ima stena i plitke vode. Mornarima na otvorenom moru bio je potreban visok i svetao znak da bi pronašli ulaz.

Ptolemej I, jedan od Aleksandrovih vojskovođa i kasnije kralj Egipta, počeo je da planira ogromnu kulu na istočnom kraju ostrva. Njegov sin, Ptolemej II, završio ju je oko 280. godine pre n. e. Strabon je naziva πύργος, kula, od belog kamena, divno sagrađena, s mnogo spratova. Dodaje da je imala isto ime kao ostrvo.

Niko ne zna njenu tačnu visinu. Današnje procene idu od oko 100 do 140 metara. Novčići iz rimskog doba i kasniji arapski pisci ukazuju na tri dela: četvrtastu osnovu, osmougaoni srednji deo i okrugli vrh, ali se stari opisi ne slažu uvek. Danas se ubraja u sedam svetskih čuda antičkog sveta.

Plinije, rimski pisac, kaže da je arhitekta bio Sostrat iz Knida i da mu je kralj dozvolio da stavi svoje ime na kulu. Neki istoričari misle da ju je Sostrat platio, a ne projektovao. Lukijan, koji je pisao na grčkom, priča drugu priču: Sostrat je uklesao svoje ime u kamen, prekrio ga malterom i na malteru napisao ime kralja. Kada je malter otpao, pojavile su se njegove reči: θεοῖς σωτῆρσιν, „bogovima spasiteljima”, za one koji plove. Σωτήρ je spasitelj.

Čemu je kula služila? Plinije, koji je pisao u I veku n. e., kaže da je noću pokazivala vatre, da upozori svaki πλοῖον, svaki brod, na plitku vodu i da označi ulaz u luku. Imao je jednu brigu: izdaleka, vatra koja stalno gori može da liči na zvezdu. Lukijan dodaje da je njena svetlost držala mornare dalje od veoma opasnog dela obale.

Stara reč za vatru je πῦρ. Danas Grci u svakodnevnom govoru kažu φωτιά, ali πυρ i dalje postoji u formalnom grčkom, a čuješ ga u reči πυροσβέστης, vatrogasac.

Neke stvari ostaju nepoznate. Istoričari raspravljaju da li je vatra gorela od samog početka, iako pesnik Posidip, koji je živeo tih godina, već pominje veliku vatru koja celu noć gori na vrhu. Možda je gorelo ulje, jer je drva bilo malo. Kasniji arapski pisci opisuju veliko ogledalo, ali niko ne može da dokaže da je postojalo. Plinije nam kaže i da su u njegovo vreme takve vatre gorele u drugim lukama, kao u Ostiji i Raveni, u Italiji. Ideja se proširila.

Svetionik je stajao više od 1500 godina. Σεισμός, zemljotres, može snažno da potrese visoku kulu, a Aleksandrija ih je imala mnogo. Jaki zemljotresi zabeleženi su 796. godine, 950-ih godina, te 1303. i 1323. godine. Kulu su više puta popravljali, ali je slabila.

Putnik Ibn Batuta išao je tamo dva puta. Godine 1326. još je mogao da stigne do vrata prvog sprata. Godine 1349. kula je bila toliko razrušena da nije mogao ni da uđe ni da se popne do vrata. Godine 1477. sultan Kajtbej počeo je da gradi na istom mestu tvrđavu, od kamenja stare kule. Tvrđava i danas stoji tamo.

Od oko 1960. godine ronioci su počeli da proučavaju ostatke u moru. Godine 1994. francuski arheolog Žan-Iv Amperer i njegov tim počeli su iskopavanja pod vodom. Do sada su zabeležili više od 5000 blokova sa svetionika i iz obližnjih građevina, a neki su teški do 60 tona. Našli su i ogromne statue, a Amperer veruje da prikazuju kralja Ptolemeja.