Helenistički svet posle Aleksandra

Aleksandar je umro u Vavilonu 323. godine p. n. e. Njegova žena Roksana očekivala je dete, ali odraslog sina nije imao. Čuvena priča kaže da su ga drugovi pitali kome ostavlja kraljevstvo, a on je odgovorio «τῷ κρατίστῳ», „najjačem“. Arijan (7.26) to navodi samo kao nešto što su ispričali drugi pisci i napominje da to Ptolemej i Aristobul nisu zabeležili.

Vojska je za kralja proglasila Aleksandrovog polubrata Arideja. Perdika, koji je imao prsten mrtvog kralja, postao je regent, to jest osoba koja vlada umesto kralja (Diodor 18.2). Zatim je podelio provincije među vojskovođama, στρατηγοί. Ptolemej je dobio Egipat, Lisimah Trakiju, a Antigon zemlje u Maloj Aziji (18.3). Provincijom je po tradiciji upravljao σατράπης, stara persijska titula namesnika.

Mir nije potrajao, jer se nisu slagali oko toga da li carstvo treba da ostane jedinstveno, i pod kim. Perdiku su 321. ili 320. godine p. n. e. ubili njegovi oficiri. I Aleksandrovo telo završilo je u Egiptu: Ptolemej je dočekao pogrebnu povorku u Siriji, a Diodor (18.28) kaže da je kralja sahranio u Aleksandriji, dok Pausanija grob smešta u Memfis.

Savremeni istoričari dele te borbe na nekoliko ratova dijadoha (Διάδοχοι), a njihovi datumi se malo razlikuju. Aleksandrovi kraljevski naslednici ih nisu preživeli. Aridej je pogubljen 317. godine p. n. e., a oko 310. godine p. n. e. (izvori navode 311. ili 310.) ubijeni su i Roksana i njen sin Aleksandar IV, dečak od oko dvanaest godina.

Posle pomorske pobede kod Kipra 306. godine p. n. e. Antigon i njegov sin Demetrije proglašeni su za kraljeve, a Antigon je Demetriju poslao διάδημα, kraljevsku traku. Uskoro su titulu uzeli i Ptolemej, Lisimah i Seleuk, dok je Kasandar i dalje potpisivao pisma samo svojim imenom (Plutarh, Demetrije 18).

Godine 301. p. n. e. Antigon je poginuo u bici kod Ipsa, a Seleuk je dobio Siriju. Godine 281. p. n. e. Seleuk je pobedio Lisimaha kod Kurupedija, ali ga je nekoliko meseci kasnije ubio Ptolemej Keraun. Posle otprilike 280. godine p. n. e. ostala su tri velika kraljevstva, βασίλεια:

• Antigonidi u Makedoniji;
• Ptolemeji u Egiptu;
• Seleukidi u Aziji.

Pored njih rasle su manje države, poput Pergama u Maloj Aziji i, od otprilike 250. godine p. n. e., grčkog kraljevstva u Baktriji.

Aleksandar i dijadosi osnivali su nove gradove daleko od Grčke: Seleuk je osnovao Antiohiju i Seleukiju na Tigru. Njihov službeni i svakodnevni jezik bio je prošireni oblik atičkog iz Atine, koji su gramatičari nazvali κοινή, „zajednička“ γλώσσα. Portal za grčki jezik opisuje njen domet od egejske obale Male Azije do ravnica Pendžaba.

Natpisi pokazuju dokle je stigla. Kamen iz Rozete (196. p. n. e.) donosi dekret za Ptolemeja V hijeroglifima, demotskim pismom i na grčkom. U Kandaharu, u današnjem Avganistanu, indijski kralj Ašoka dao je da se oko 258. godine p. n. e. uklešu edikti na grčkom. U Aj Hanumu, takođe u Avganistanu, čovek po imenu Klearh postavio je izreke koje je „pažljivo prepisao“ u Delfima, među njima «παῖς ὢν κόσμιος γίνου», „Kao dete budi uredan“.

U Aleksandriji je Ptolemej I osnovao Μουσεῖον, kraljevski istraživački centar. Kalimah je katalogizovao knjige Biblioteke, Eratosten ju je vodio od oko 240. godine p. n. e., a Arhimed iz Sirakuze slao je onamo svoje rezultate. Tamo je u III veku p. n. e. počeo i prevod hebrejske Biblije na grčki. Prema Britanici, koine je osnova novogrčkog.

Rim je te države uzimao korak po korak. Kod Pidne je 168. godine p. n. e. pobedio Perseja, poslednjeg kralja iz dinastije Antigonida. Godine 146. p. n. e. opljačkao je Korint. Godine 133. p. n. e. Atal III je testamentom ostavio Pergam Rimu. Godine 64. p. n. e. Pompej je Siriju učinio rimskom provincijom, iako je državu Seleukida već slomio Tigran Jermenski, po tradicionalnoj dataciji 83. godine p. n. e.

Egipat je došao poslednji. Plutarh (Antonije 27) kaže da je Kleopatra VII razgovarala sa mnogim narodima bez prevodioca, dok kraljevi pre nje nisu ni pokušali da nauče egipatski. Posle pomorske bitke kod Akcijuma, 2. septembra 31. godine p. n. e., Oktavijan je 30. godine p. n. e. opseo Aleksandriju, a ona i Antonije oduzeli su sebi život.

Tada niko nije govorio „helenistički“. Nemački istoričar J. G. Drojzen učinio je Hellenismus imenom cele epohe tridesetih godina XIX veka. Reč se već koristila za grčki onih koji nisu bili Grci, a drevni Ἑλληνιστής bio je onaj ko koristi grčki (Dela 6.1). Uobičajeni datumi su od 323. do 31. ili 30. godine p. n. e., ali to je dogovor: grčka kultura nastavila se pod Rimom, a neki istoričari sumnjaju da taj period ima pravo jedinstvo.