Aleksandrijska biblioteka

Aleksandar Veliki osnovao je grad Aleksandriju, na obali Egipta, 331. godine pre n. e. Posle njegove smrti, jedan od njegovih vojskovođa postao je kralj Egipta kao Ptolemej I. On i njegov sin, Ptolemej II, želeli su da njihova nova prestonica postane središte grčke učenosti. Antički pisci kažu da ih je savetovao Demetrije iz Falerona, učenik Aristotelove škole u Atini.

U kraljevskoj četvrti grada sagradili su Μουσεῖον, svetilište Muza. To nije bio muzej u današnjem smislu, već dom za učenjake. Geograf Strabon opisuje njegov natkriveni trem za šetnju, sedišta za razgovor i veliku dvoranu u kojoj su učeni ljudi zajedno obedovali. Kraljevi su ih plaćali, da bi mogli da posvete vreme učenju.

Pored njih nalazila se βιβλιοθήκη, biblioteka. Njene βιβλία, njene knjige, nisu ličile na naše. Svaka je bila dugačak svitak od πάπυρος, papirusa, materijala za pisanje od biljke koja raste pored Nila. Za dugačko delo trebalo je mnogo svitaka. Antički pisci navode veoma velike brojke za zbirku, sve do 700.000 svitaka. Savremeni istoričari prema tim brojkama postupaju oprezno: niko ih nije prebrojao na način koji možemo da proverimo.

Ptolemeji su slali izaslanike sa mnogo novca da kupuju knjige širom grčkog sveta i dalje. Prema jednom antičkom predanju, jezgro zbirke bila je lična biblioteka Aristotela, koju je verovatno kupio Ptolemej II. Galen, lekar iz II veka n. e., priča poznatu priču: za vreme Ptolemeja III svaka knjiga pronađena na brodu u luci nošena je u Biblioteku. Tamo su pisari od svake pravili ἀντίγραφον, prepis.

Toliko svitaka zahtevalo je red. Prvi upravnik Biblioteke, Zenodot iz Efesa, razvrstao je svitke po temama i upotrebio azbučni red. Pesnik Kalimah iz Kirene, koji nikada nije zvanično bio upravnik, napisao je Πίνακες, Tablice: vodič u 120 knjiga o svim grčkim piscima, razvrstanim po vrstama književnosti, s kratkim životopisom svakog pisca i spiskom njegovih dela. Bio je to κατάλογος, katalog, i još mnogo više. Danas je izgubljen.

Sledeći upravnici Biblioteke bili su čuveni učenjaci: Apolonije s Roda, Eratosten iz Kirene, koji je izmerio Zemlju, Aristofan iz Vizantiona i Aristarh sa Samotrake. Upoređivali su stare prepise Homera i drugih pesnika i ispravljali njihove greške. Grčka reč za takvog učenjaka, φιλόλογος, znači ljubitelj reči. Zbog tog pažljivog rada na tekstovima kaže se da je filologija rođena u Aleksandriji.

Mnoge knjige kažu da je Biblioteka izgorela u jednom velikom požaru. Antički izvori pričaju sporiju priču, a istoričari se i dalje ne slažu.

Prvi udarac nije bio požar. Godine 145. pre n. e., u borbi za presto, kralj Ptolemej VIII proterao je iz grada mnoge učenjake, među njima i upravnika Biblioteke, Aristarha. Posle toga je ta služba izgubila veliki deo svog ugleda.

Godine 48. pre n. e. Julije Cezar, zarobljen u Aleksandriji tokom jednog rata, zapalio je brodove u luci, i plamen se proširio na grad. Plutarh (Cezar 49) piše da je vatra uništila veliku biblioteku. Seneka navodi jedno izgubljeno delo koje govori o 40.000 izgorelih svitaka, dok Amijan, koji je pisao četiri veka kasnije, navodi 700.000. Ipak, dvadesetak godina posle požara, Strabon je posetio Μουσεῖον i opisao ga kao da još radi, a učenjaci su nastavili da rade tamo.

Kasnije je grad pretrpeo opsade pod carevima Aurelijanom i Dioklecijanom krajem III veka n. e., kao i zemljotres i cunami 365. godine n. e. Godine 391. n. e. Teofil, hrišćanski episkop Aleksandrije, naredio je da se razori Serapeum, hram u kome se nalazila druga biblioteka; niko ne zna koliko je knjiga tamo još bilo. Priča da su Arapi spalili knjige 642. godine n. e. pojavljuje se tek kod pisaca iz XIII veka, više od pet vekova kasnije, i istoričari je odbacuju. Biblioteka se najverovatnije gasila polako, zbog ratova, zapuštenosti i nedostatka novca.

Većina aleksandrijskih svitaka je izgubljena, ali rad Biblioteke nije. Homerovi tekstovi koje učenici danas čitaju stigli su do nas preko izdanja i beležaka aleksandrijskih učenjaka, kojima su se služili kasniji prepisivači. Zenodot je podelio Ilijadu i Odiseju na po 24 pevanja, a Aristofan i Aristarh sastavili su prve spiskove najboljih pisaca svake vrste poezije. Pisci s tih spiskova najviše su prepisivani i učeni, i zato su upravo oni sačuvani.

Mnoge zamisli koje nam danas izgledaju same po sebi razumljive počele su tamo: ređanje knjiga azbučnim redom, katalog pisaca i naslova i upoređivanje više prepisa jednog teksta da bi se našao najbolji. Svaka školska biblioteka koja sređuje svoje police i svaki katalog na internetu idu istim putem.

Godine 2002. Egipat je otvorio Bibliotheca Alexandrina, novu biblioteku sagrađenu blizu mesta gde je bila stara kraljevska četvrt, danas delimično pod morem. Ima mesta za milione knjiga. Ne može da vrati izgubljene svitke, ali nastavlja staru ideju: mesto na koje ljudi iz mnogih zemalja dolaze da zajedno čitaju i uče.