Kolos sa Rodosa

Rodos je veliko νῆσος, odnosno ostrvo, na jugoistoku Egejskog mora, blizu obale današnje Turske. U antičko doba njegov glavni grad, koji se takođe zvao Rodos, bio je bogat. Njegovi brodovi trgovali su po celom Sredozemlju, a njegova λιμήν, odnosno luka, uvek je bila puna života.

Godine 305. p. n. e. moćni makedonski princ Demetrije napao je grad. Došao je sa vojnicima, brodovima i ogromnim ratnim mašinama, kao što su drvene kule na točkovima. Takav dug napad zove se πολιορκία, odnosno opsada. Trajala je oko godinu dana, ali se stanovnici Rodosa nisu predali. Godine 304. p. n. e. Demetrije je sklopio mir i otplovio. Za sobom je ostavio mnoge svoje ratne mašine. Od tada ga pamtimo kao Demetrija Poliorketa, „Opsedača gradova“.

Rođani su zahvalili svom bogu zaštitniku Heliju, bogu ἥλιος, odnosno sunca. Rimski pisac Plinije kaže da su ogromnu statuu boga platili novcem od ratnih mašina koje je Demetrije ostavio.

Vajar se zvao Hares i bio je iz grada Linda na Rodosu. Svoju umetnost naučio je od Lisipa, slavnog vajara. Rad je trajao 12 godina, a statua je verovatno završena oko 280. p. n. e.

Statua je bila visoka oko 70 lakata. Lakat je bila stara mera, dužine jedne podlaktice, pa je to više od 30 metara: otprilike kao zgrada od deset spratova. Bila je to najviša statua antičkog sveta. Spolja je bila od χαλκός, odnosno bronze, metala od bakra i kalaja. Unutra je bilo teško kamenje i metalne šipke. One su držale bronzu na mestu i čuvale diva stabilnim.

Niko ne zna tačno kako je Hares to uspeo. Istoričari misle da je statuu gradio u nivoima, od stopala naviše. Svaki novi deo od bronze pravljen je na licu mesta, na onom ispod. Ljudi su bili toliko zadivljeni da su je ubrojali u sedam svetskih čuda. Na grčkom je čudo θαῦμα, nešto zadivljujuće.

Kolos nije dugo stajao. Oko 56 godina posle završetka, snažan σεισμός, odnosno zemljotres, pogodio je Rodos. Istoričari ga datiraju oko 227. ili 226. p. n. e. Statua se slomila u kolenima i pala na zemlju.

Rođani je nisu ponovo podigli. Grčki geograf Strabon piše da im je proročište, odnosno poruka bogova, reklo da je ne podižu ponovo. Tako je slomljeni div stotinama godina ležao tamo gde je pao, a posetioci su dolazili da ga vide. Plinije piše da je malo ljudi moglo rukama da obuhvati njegov palac i da su mu prsti bili veći od većine statua. Unutar slomljenih udova videle su se velike rupe, kao pećine, i kamenje koje ga je držalo stabilnim.

Šta se na kraju dogodilo sa bronzom? Jedna vizantijska hronika kaže da su 653. ili 654. godine n. e. arapski vojnici zauzeli Rodos, a da je bronza prodata jednom trgovcu i odneta na 900 kamila. Ova priča je zapisana dugo posle događaja i neki istoričari sumnjaju u nju.

Možda si video slike na kojima Kolos stoji sa po jednom nogom sa obe strane ulaza u luku, dok brodovi prolaze između njegovih nogu. To je legenda iz mnogo kasnijih vremena, a ne istorija. Nijedan antički pisac ne kaže da je statua tako stajala. Ta ideja je postala popularna u srednjem veku, kada su hodočasnici videli ostatke starih zidina i kula kraj luke i pomislili da su to delovi statue. Kasnije su umetnici crtali tu čuvenu sliku iznova i iznova.

Bronzana statua te veličine ne bi mogla da stoji sa tako široko raširenim nogama iznad vode. U stvari, niko ne zna tačno gde je Kolos stajao. Jedno novo istraživanje pretpostavlja da je bio na brdu u gradu, u svetilištu Helija, gde se danas nalazi srednjovekovni zamak. Drugi stručnjaci misle da je stajao blizu luke. Od statue nikada ništa nije pronađeno.