Antička grčka tragedija: struktura, pojmovi i tri tragičara

Reč τραγῳδία obično se objašnjava kao „pesma jarca“ (τράγος, jarac, i ᾠδή, pesma), ali niko ne zna zašto: predlagani su jarac kao nagrada, žrtvovanje jarca i pevači prerušeni u satire. Aristotel (Poetika 1449a) kaže da je tragedija nastala od predvodnika ditiramba, horske pesme u čast Dionisa. Kasnija tradicija, sačuvana u Parskoj hronici, navodi Tespida kao prvog tragičkog pesnika, oko 534. p. n. e., ali je natpis uklesan otprilike tri veka kasnije i meša istoriju s legendom.

U V veku svake godine birana su tri pesnika za Velike Dionisije, i svaki je izvodio tetralogiju: tri tragedije i satirsku dramu. Zapleti su gotovo uvek dolazili iz mita, pre svega iz kraljevskih kuća Tebe, Arga i Troje. Eshilovi Persijanci (472. p. n. e.), o porazu Kserksa, jedina su sačuvana tragedija o nedavnoj istoriji. Napisane su stotine tragedija, ali cele drame sačuvane su samo od tri autora, i naša slika o čitavom žanru počiva na njima.

U Poetici (1452b) Aristotel nabraja delove na koje se deli svaka tragedija. Govorne scene glumaca smenjuju se s pesmama hora:

• πρόλογος (prolog): sve pre ulaska hora, često govor koji izlaže situaciju.
• πάροδος (parod): prva pesma hora, koju peva dok ulazi.
• ἐπεισόδιον (epizodij): scena dijaloga između dve horske pesme, u kojoj radnja napreduje.
• στάσιμον (stasim): pesma hora između epizodija, koja često razmišlja o onome što se upravo dogodilo.
• ἔξοδος (eksod): ceo završni deo, posle poslednje pesme hora.

Dodaje i κομμός, tužbalicu koju zajedno pevaju hor i glumci. Tipična drama, dakle, ide ovim redom: prolog, parod, nekoliko epizodija razdvojenih stasimima, i eksod. Govorni delovi su uglavnom u jampskom trimetru, stihu bliskom svakodnevnom govoru, dok horske pesme koriste lirske stihove i pevale su se uz igru. Nasilne smrti obično se dešavaju van pogleda gledalaca, a o njima priča glasnik, ἄγγελος, čiji je dugi izveštaj jedan od stalnih delova žanra.

Aristotelova definicija (Poetika 1449b) kaže da je tragedija podražavanje, μίμησις, ozbiljne i celovite radnje koje putem sažaljenja i straha (δι᾽ ἐλέου καὶ φόβου) izvodi κάθαρσις takvih osećanja. Šta ovde znači κάθαρσις, jedno je od najspornijih pitanja književne kritike: branjeni su medicinsko „pražnjenje“, religijsko „pročišćenje“ i intelektualno „razjašnjenje“, a sačuvana Poetika to nigde ne objašnjava.

Najbolji zaplet, kaže on (1453a), prikazuje čoveka ni izuzetno vrlog ni zlog, koji iz sreće pada u nesreću ne zbog poroka, nego zbog neke ἁμαρτία, greške, kao Edip. Najjači trenuci su περιπέτεια, preokret situacije, i ἀναγνώρισις, prelaz iz neznanja u znanje (1452a): glasnik iz Korinta dolazi da obraduje Edipa i, otkrivajući ko je on, postiže suprotno.

ὕβρις nije pojam Poetike; ona pripada samim dramama. U Eshilovim Persijancima (st. 821) senka Darija kaže da hibris, kad procveta, donosi klas propasti (ἄτη). Čitanje svake junakove ἁμαρτία kao ohole ὕβρις kasnija je navika koju mnogi naučnici odbacuju. Iza svega stoji μοῖρα, udeo dodeljen svakome, i pitanje koliko ljudi sami oblikuju svoju sudbinu.

Eshil (oko 525–456. p. n. e.) borio se kod Maratona i, prema predanju, kod Salamine. Aristotel mu pripisuje uvođenje drugog glumca, čime je pravi dijalog postao moguć. Napisao je najmanje sedamdeset drama; sedam je sačuvano pod njegovim imenom, mada mnogi naučnici sumnjaju da je Okovani Prometej njegov. Među njima je Orestija iz 458. p. n. e., jedina potpuna trilogija koju imamo.

Sofokle (oko 495–406. p. n. e.) odneo je prvu pobedu 468. p. n. e., a zatim neviđen broj prvih nagrada. Aristotel kaže da je uveo trećeg glumca, a navodno je i odredio da hor ima petnaest članova. Sačuvano je sedam njegovih tragedija, među njima Antigona i Kralj Edip, Aristotelov omiljeni primer.

Euripid (oko 485–406. p. n. e.; neki izvori navode oko 480) pobedio je samo pet puta, jednom posle smrti, a ipak su se njegove drame u kasnoj antici izgleda izvodile češće od drama druge dvojice. Pod njegovim imenom sačuvano je devetnaest drama, među njima Medeja i Bakhe, mada Res verovatno nije njegov. Njegovi likovi raspravljaju, sumnjaju i ponekad se loše ponašaju, a na kraju se često pojavi bog da reši ono što ljudi nisu mogli.