Grčki koreni u medicinskoj terminologiji

Najstariji pisani izvori zapadne medicine jesu hipokratski spisi iz V i IV veka pre n. e., i u njima već ima mnogo stručnih termina. Kako objašnjava lekar Henrik Vulf, grčki je ostao jezik medicine i posle rimskog osvajanja: Rimljani nisu imali uporedivu tradiciju, većina lekara u Carstvu bili su Grci, a dela Galena iz Pergama (II vek n. e.) dugo su cenjena koliko i hipokratska.

Na početku I veka n. e. Rimljanin Celzus napisao je na latinskom De Medicina, na osnovu grčkih izvora. Vulf razlikuje tri rešenja: preuzimao je grčku reč (pyloros), davao joj latinski završetak (stomachus) ili prevodio njenu sliku (caecum za τὸ τυφλόν, „slepo crevo“).

Od renesanse je latinski bio zajednički jezik medicinskih knjiga. Kada je kasnije ustupio mesto nacionalnim jezicima, novi termini i dalje građeni uglavnom od grčkih korena, jer latinski teže gradi složenice. Vulfov primer je nefrektomija, koju bi medicinski latinski morao da izrazi kao excisio renis.

Novogrčki dodaje još jedan sloj: mnogi od ovih korena i dalje su obične reči. Καρδία je danas καρδιά, u značenju koje ima već kod Homera; αἷμα je αίμα, a δέρμα je zadržala svoj oblik. Ko uči grčki, sreće dakle korene kardiologije i dermatologije u svakodnevnom rečniku.

Druge drevne reči žive u zvaničnom ili stručnom registru, pored druge svakodnevne reči. Novogrčki rečnik Triandafilidisa beleži ήπαρ kao anatomski termin i objašnjava ga prosto kao το συκώτι; njegov sopstveni primer kod συκώτι kaže da je ηπατίτιδα, hepatitis, bolest organa συκώτι. I ta svakodnevna reč ima grčku istoriju: rečnik je izvodi iz ἧπαρ συκωτόν, jetre životinje utovljene smokvama. Isto tako, οστό je učeni oblik od ὀστοῦν, a rečnik ga objašnjava sa κόκαλο, od srednjovekovnog κόκκαλον, a ono od κόκκαλος, jezgra borove šišarke.

Želudac pokazuje složeniju podelu. Svakodnevno στομάχι dolazi od στόμαχος, što je kod Homera grlo, a tek kasnije želudac, dok medicinski koren γαστρ- dolazi od γαστήρ, „trbuh“.

Najpoznatiji medicinski završetak prvobitno nije značio zapaljenje. To je ženski rod prideva na -ίτης, a takvi oblici često su se koristili samostalno, uz podrazumevano νόσος, „bolest“. LSJ prevodi ἀρθρῖτις kao „zglobova, u zglobovima“: hipokratski spis De affectionibus (30) ima ga uz νόσος, a Aforizmi (3.16) samostalno, za giht. Πλευρῖτις, pleuritis, nalazi se u Aforizmima (3.23) i kod Aristofana (Žene u narodnoj skupštini 417).

Oblik nije morao ni da imenuje bolest. U hipokratskom spisu De ossium natura (10) i kod Diogena iz Apolonije, koga navodi Aristotel (Historia animalium 512a6), ἡ ἡπατῖτις je vena, uz podrazumevano φλέψ: doslovno „ona jetrena“.

Usko značenje „zapaljenje“ novijeg je datuma; priručnik o engleskim afiksima datira ga u XVIII vek, u engleskom. Novogrčki odražava ovu mešovitu istoriju. Triandafilidis izvodi αρθρίτιδα i πλευρίτιδα iz drevnih reči, ali γαστρίτιδα i βρογχίτιδα iz novolatinskog, a αμυγδαλίτιδα i ωτίτιδα iz francuskog. Za ηπατίτιδα navodi novolatinski za današnje značenje, a iza njega drevno ἡπατῖτις.

Mnoge „grčke“ medicinske reči stigle su, dakle, u grčki spolja. Triandafilidis izvodi καρδιολόγος iz francuskog cardiologue, νευρολόγος iz neurologue i παιδίατρος iz pédiatre: delovi su drevni, ali je neposredni izvor savremeni francuski.

Tamo gde drugi jezici čuvaju latinski, grčki uglavnom koristi sopstveni materijal. Vulf piše da novogrčki dopušta samo grčke termine, pa je mišićno-kožni nerv το μυοδερματικό νεύρο. Francusko appendicite prevedeno je kao σκωληκοειδίτιδα, od σκωληκοειδής, „crvolik“.

I značenja su se pomerala, pa je koren nagoveštaj, a ne definicija:

• νεῦρον: tetiva kod Homera i Platona; LSJ prvi put beleži „nerv“ kod Erazistrata (III vek pre n. e.), u navodu kod Galena.
• ἀρτηρία: dušnik, a i arterija; na grčkom je dušnik i danas τραχεία αρτηρία.
• μῦς: i miš i mišić, kao latinsko musculus, „mišić, mali miš“.
• καρκίνος: rak (životinja); u Aforizmima (6.38) izjedajući čir ili rak.