Medicina u staroj Grčkoj i Hipokratova zakletva

Mnogo pre bolnica, Grci koji bi se razboleli često su se obraćali bogovima. Bog medicine bio je Asklepije, Apolonov sin. Uz njega su bile vezane dve boginje: njegova kći Higija, „Zdravlje“, i Panakeja, „ona koja sve leči“. U Homerovoj Ilijadi njegova dva sina, Mahaon i Podalirije, jesu iscelitelji koji leče ranjene ratnike kod Troje.

Bolesnici su putovali u Asklepijeva svetilišta, asklepijeione. Najčuveniji je bio u Epidauru, na Peloponezu, gde je Asklepije poštovan od 6. veka p. n. e. Bolesnici su se čistili, prinosili darove, a zatim spavali u posebnoj dvorani, ἄβατον. Taj isceliteljski san zvao se ἐγκοίμησις. Nadali su se da će im se bog javiti u snu i reći im koje lečenje da slede.

Ali Grčka je imala i lekare koji su bili zanatlije, a ne sveštenici. Lekar se zvao ἰατρός, a Grci i danas kažu γιατρός. Posećivao je bolesnike kod kuće, pregledao ih i savetovao im hranu, odmor, vežbanje ili lekove. Na ovoj stranici upoznaćeš najčuvenijeg od tih lekara, Hipokrata sa Kosa, i zakletvu koja nosi njegovo ime.

Hipokrat je poticao sa ostrva Kos, u jugoistočnom Egeju, i živeo je u 5. veku p. n. e. O njegovom životu znamo vrlo malo. Platon pominje „Hipokrata sa Kosa, Asklepijada“ kao čuvenog učitelja kome je mladić mogao da plati da bi učio medicinu (Protagora 311b). Asklepijadi su bili lekarski rod koji je svoje poreklo vodio od Asklepija.

Pod njegovim imenom sačuvano je oko šezdeset medicinskih knjiga: Hipokratov korpus. Verovatno ih je napisalo više autora tokom dugog perioda, i ponekad daju različite savete. Ne možemo pouzdano znati koje je od njih, ako ijednu, napisao sam Hipokrat.

Mnoge od tih knjiga povezuje nov način mišljenja. Pisac dela O svetoj bolesti kaže da epilepsija, koju su mnogi pripisivali bogovima, ima „prirodan uzrok“ kao i druge bolesti, i da je ljudi nazivaju božanskom samo zato što je ne razumeju. Neki hipokratovski pisci objašnjavali su zdravlje kao ravnotežu četiri telesne tečnosti: krvi, sluzi, žute žuči i crne žuči.

Veliko Asklepijevo svetilište koje posetioci danas vide na Kosu izgrađeno je uglavnom posle Hipokrata, od 4. veka p. n. e. nadalje. Grčko ministarstvo kulture povezuje naučnu medicinu koja se tamo praktikovala sa školom koju je Hipokrat osnovao na ostrvu.

Hipokratovski lekari učili su pažljivo posmatrajući svoje pacijente. U Epidemijama I (odeljak 11) pisac daje kratko pravilo: „Kaži prošlost, prepoznaj sadašnjost, predvidi budućnost.“ Dve grčke reči iza ove metode i danas su ključni pojmovi medicine. Διάγνωσις, od διαγιγνώσκω, „razlikovati“, jeste posao utvrđivanja od koje bolesti pacijent boluje. Πρόγνωσις, „znanje unapred“, jeste predviđanje kako će se bolest razvijati; jedna hipokratovska knjiga se čak zove Prognostika.

Isti odlomak dodaje: „Kod bolesti se navikni na dve stvari: da pomažeš, ili bar da ne škodiš.“ Kaže i da veština ima tri dela, bolest, bolesnika i lekara, i da bolesnik mora zajedno sa lekarom da se bori protiv bolesti.

Glavno sredstvo lečenja, θεραπεία, često je bila δίαιτα: ne samo hrana, već ceo način života, sa odmorom, vežbanjem i kupanjem. Φάρμακον je mogao biti lek, ali ista reč mogla je da znači i otrov, pa je lekar morao da ga koristi oprezno.

Ὅρκος, Zakletva, kratak je tekst na jonskom grčkom hipokratovskih knjiga. Počinje rečima ὄμνυμι Ἀπόλλωνα ἰητρόν, „Kunem se Apolonom lekarom“, i za svedoke poziva Asklepija, Higiju, Panakeju i sve bogove. Zatim novi lekar obećava:

• da će poštovati svog učitelja kao roditelja i da će veštini bez plate učiti sinove svog učitelja;
• da će način života propisivati „na korist bolesnika“ i nikada im neće naškoditi;
• da nikome neće dati smrtonosno sredstvo, čak ni ako ga zamoli, i da ženi neće dati sredstvo za pobačaj;
• da neće seći one koji pate od kamena, već će to prepustiti ljudima koji se time bave;
• da će ćutati o onome što vidi ili čuje „pri lečenju“, ἐν θεραπείῃ, i van njega.

Ko ju je napisao, i kada? Ne možemo znati da li ju je napisao sam Hipokrat. Često se datira u kraj 5. ili u 4. vek p. n. e., ali o tome se raspravlja: 2019. godine klasični filolog Kristijan Tolsa tvrdio je da njena etička pravila mogu biti kasniji, helenistički dodatak starijoj zakletvi vernosti učitelju. Godine 1948. Svetsko medicinsko udruženje usvojilo je modernu zakletvu, Ženevsku deklaraciju, koju neki medicinski fakulteti danas čitaju na promociji.