Ko je bio heroj? Grčki heroji i kult heroja

Značenje reči ἥρως zavisi od izvora. Kod Homera je to počasna titula slobodnih ljudi, pre svega ratnika pod Trojom, ali može označavati i pevača Demodoka (Odiseja 8.483). Na takvim mestima ne upućuje na kult.

Hesiod daje drugačiju sliku. U delu Poslovi i dani (156–173) heroji su četvrto pokolenje ljudi, ἀνδρῶν ἡρώων θεῖον γένος, „koji se nazivaju ἡμίθεοι”, polubogovi. Rat ih je uništio kod Tebe i Troje, a neki sada žive na Ostrvima blaženih.

U klasičnim tekstovima heroj je često mrtvac koji se poštuje kultom, i ne uvek ličnost iz mita. Herodot (5.47) kaže da su stanovnici Egeste podigli svetilište na grobu Filipa iz Krotona, olimpijskog pobednika, zbog njegove lepote. Prema Pausaniji (1.32.4), Maratonci su poštovali one koji su pali u bici, nazivajući ih herojima.

Epski heroji traže κλέος, slavu o kojoj drugi govore; reč je povezana sa κλύω, „čuti”. Ahil iznosi tu razmenu u Ilijadi 9.413: ako ostane pod Trojom, ὤλετο μέν μοι νόστος, ἀτὰρ κλέος ἄφθιτον ἔσται, „moj povratak je izgubljen, ali moja slava nikada neće nestati”.

Put ka slavi je ἀρετή. Često je prevodimo kao „vrlina”, ali kod Homera znači izvrsnost svake vrste, naročito junaštvo: Ilijada 20.411 može da govori o ποδῶν ἀρετή, izvrsnosti nogu. Za značenje moralne vrline rečnik LSJ navodi klasične prozne pisce kao što su Demokrit, Ksenofont i Platon. Novogrčki je pošao za njima: αρετή je vrlina ili dobra osobina, dok κλέος opstaje kao uzvišena reč za slavu.

Pindar spaja pesmu i kult. U Olimpijskoj odi 1.90–93 Pelop počiva pored Alfeja i prima αἱμακουρίαι, prinose krvi, na svom grobu pored oltara; sledeće reči prelaze na κλέος: slava Olimpijada sija izdaleka na Pelopovim trkalištima.

Kult je vezivao heroja za mesto, pa su kosti bile važne. Herodot (1.67–68) priča kako je Delfi naredio Spartancima da donesu kući kosti Oresta kako bi pobedili Tegeju. Plutarh (Tezej 36) kaže da je posle Persijskih ratova Pitija rekla Atinjanima da vrate kosti Tezeja; Kimon je osvojio Skiros i doneo kovčeg sa ogromnim telom, sa bronzanim vrhom koplja i mačem. Grob u Atini postao je utočište za robove i siromašne.

Kultovi su služili i politici. U Amfipolju (Tukidid 5.11) grob spartanskog vojskovođe Brasida primao je žrtve, igre i godišnje prinose, a on je zamenio Atinjanina Hagnona kao osnivača kolonije. Klisten je Atini dao deset fila nazvanih po herojima (Herodot 5.66).

Kakav je bio obred? Priručnici su dugo odvajali heroje od bogova, uz obrede krvi, potpuno spaljene prinose i glagol ἐναγίζειν. Gunel Ekrot (2002) iz natpisa i tekstova zaključuje da je glavni obred bila θυσία na kojoj su učesnici jeli meso. Po njenom mišljenju, ostali obredi bili su sporedni, a ἐναγίζειν se pre rimskog doba retko koristi za heroje.

Arheologija pruža dokaze, ali ne i jednostavan odgovor. Kasniji Grci ostavljali su prinose u mikenskim grobnicama, na primer u Meseniji i u Prosimni u Argolidi, a mnogi od tih nalaza pripadaju geometrijskom i arhajskom dobu. Dž. N. Koldstrim se u radu „Hero-cults in the age of Homer” (1976) usprotivio ideji o neprekinutom sećanju kroz Mračno doba; njegov rad se često navodi zbog veze između ovih kultova i širenja epa.

Džejms Vitli (1988) odgovorio je da takva opšta objašnjenja zanemaruju lokalne razlike. Upoređujući Atiku i Argolidu, povezao je te razlike sa različitim putevima nastanka ranih država. Odbacio je i mišljenje istraživača da je velika građevina iz X veka u Lefkandiju bila heroon, nazvao ga je „krajnje neverovatnim” i primetio da nije stekao opšte prihvatanje.

Ekrot, sa svoje strane, sumnja da su obredi heroja uopšte nastali iz kulta mrtvih. Nijedna teorija o poreklu danas nije opšteprihvaćena, pa je najsigurnije reći na kojim se dokazima zasniva svako mišljenje.