Smrt i sahrana u staroj Grčkoj

Najviše toga što znamo potiče iz Atine: iz zakona, knjiga i slika na vazama. Kad je neko umro, rođaci su organizovali sahranu, a žene su radile veći deo posla. Prale su telo, trljale ga uljem i oblačile.

Prvi korak bio je πρόθεσις, polaganje mrtvog. Mrtvi je ležao na visokom krevetu u kući. Ljudi su dolazili da plaču i da pokažu poštovanje, a čule su se tužne pesme, θρῆνοι.

Drugi korak bila je ἐκφορά, put do groblja. Atinski zakon, pročitan u jednom govoru na sudu, kaže kada je to moralo da se desi: sutradan, pre nego što izađe sunce. Muškarci su išli napred, a žene pozadi. Žene mlađe od šezdeset godina mogle su da idu samo ako su bile bliske rođake.

Treći korak bila je ταφή, sahrana. Neka tela su odmah stavljana u zemlju. Druga su prvo spaljivana, a onda se sahranjivalo ono što je ostalo.

Najpoznatije groblje Atine je Κεραμεικός (Keramik), odmah izvan gradske kapije koja se zvala Sveta kapija. U grob se stavljalo malo predmeta, ali je znak iznad njega bio veoma važan. U 8. veku pre n. e. na nekim grobovima stajale su ogromne oslikane vaze. Jedna čuvena vaza prikazuje mrtvog položenog na krevet.

Kasnije su porodice podizale στήλη, visoku kamenu ploču. Grci su osećali da mrtvi žive dok ih živi pamte. Žene su posećivale grobove s malim kolačima i prinosima pića. Ostavljale su se i λήκυθοι, tanke posude za ulje. U 5. veku pre n. e. u Atini su mnoge od tih posuda bile bele, sa prizorima smrti i grobova.

Sahrane su mogle da budu veoma skupe, pa je Atina donela pravila. Prema piscu Plutarhu, Solon je zabranio da se kod groba ubija vo i da se mrtvi sahranjuje s više od tri kompleta odeće. Na kraju 4. veka pre n. e., zakon Demetrija Falerskog dozvoljavao je samo kratak stub, ravnu ploču ili posudu.

Mnogi Grci su verovali da ψυχή, duša, napušta telo i silazi u svet mrtvih, u zemlju Hada. U Homerovoj Odiseji bog Hermes vodi duše onamo. U Ilijadi duh Patrokla moli svog prijatelja Ahila da ga brzo sahrani, kako bi prošao kroz Hadove kapije. To pokazuje zašto je sahrana bila toliko važna.

Grci su pričali i o skeledžiji, Haronu, koji je prevozio duše preko vode. U Žabama, Aristofanovoj komediji, prevoz košta dva obola, a to su mali novčići. Pisac Lukijan, u 2. veku n. e., ismeva porodice koje mrtvom stavljaju obol u usta. Ipak, arheolozi su našli novčiće samo u malom delu grobova, i ne uvek u ustima. Dakle, to nije radila svaka porodica.

Mnoge od ovih reči i danas postoje u grčkom. Grob je τάφος, a mrtav čovek νεκρός. U svakodnevnom govoru grob je i μνήμα, od stare reči za spomenik. Savremena reč za groblje, νεκροταφείο, nastala je od νεκρός i τάφος.

Reč ἐπιτάφιος značila je „kod groba“. Atina je zajedno sahranjivala svoje poginule u ratu, o trošku grada, a izabrani govornik držao je govor. Tukidid opisuje ceremoniju: kosti su bile u kovčezima od čempresa, po jedan za svaku filu, a jedan prazan krevet bio je za one koji nikad nisu pronađeni. Najčuveniji govor je onaj koji on pripisuje Periklu, za prve poginule u ratu 431. godine pre n. e.

Danas Grci znaju ovu reč i po Velikom petku. Επιτάφιος je platno s likom mrtvog Hrista, a i ukrašeni baldahin koji ga drži i koji se nosi u litiji. Ovo značenje je nastalo u srednjem veku.