Religija starih Grka: hramovi, sveštenici i žrtve

Grci nisu imali samo jednog boga. Imali su mnogo bogova, i svaki bog se brinuo o drugim stvarima. Zevs je bio kralj bogova, Atina je štitila grad Atinu, a Posejdon je vladao morem. Ljudi su verovali da bogovi mogu da im pomognu ili da ih kazne. Zato su pokušavali da ih obraduju molitvama i darovima.

Svaki bog je imao sveta mesta. Sveto mesto se zvalo ἱερόν, svetilište. To je bio otvoren prostor koji je pripadao bogu. Unutra su obično bili hram i oltar. Svuda okolo stajali su darovi vernika, zvani zavetni darovi: statue i kamene ploče sa natpisima. Neki gradovi su gradili i male zgrade, riznice, da bi u njima bezbedno čuvali dragocene darove. Čuveno je bilo Apolonovo svetilište u Delfima, ali je svaki grad imao svoja sveta mesta.

Najlepša zgrada u svetilištu bio je hram, ναός. Ali grčki hram nije bio mesto u koje su ljudi ulazili da bi se zajedno molili. Bio je kuća boga, i njegov glavni zadatak bio je da čuva statuu boga.

Najpoznatiji hram je Partenon na Akropolju u Atini. Atinjani su ga sagradili za svoju boginju Atinu između 447. i 438. godine pre n. e. Unutra je stajala ogromna statua Atine od zlata i slonovače, delo vajara Fidije. U blizini, u drugom hramu, Erehtejonu, čuvali su staru drvenu statuu Atine. Ona je bila u središtu najvećeg praznika grada, Panatineja. Vekovima kasnije, i sam Partenon je postao hrišćanska crkva.

Gde su se onda ljudi molili? Napolju! Oltar, βωμός, stajao je pod vedrim nebom ispred ulaza u hram, da bi ga statua boga iznutra mogla „videti“. Tu su se odvijali obredi, pod nebom.

Najvažniji čin bogosluženja bila je θυσία, žrtva. Često se na oltaru klala životinja, na primer vo. Delovi koji nisu mogli da se jedu, kao što su kosti, spaljivani su na oltaru za bogove, a dim se dizao ka nebu. Meso se kuvalo i delilo među ljudima, pa je žrtva bila i veliki zajednički obrok.

Grci su pričali priču koja je to objašnjavala. Pesnik Hesiod kaže da je lukavi titan Prometej jednom pokušao da prevari Zevsa. Isekao je vola. Dobro meso je sakrio u stomak životinje, a bele kosti je pokrio sjajnom masnoćom. Zevs je uzeo masnoću i ispod nje našao samo kosti. Zato, kaže Hesiod, ljudi spaljuju bele kosti za bogove na svojim oltarima.

Nisu sve žrtve bile krvave. Ljudi su davali i voće, cveće, med, mleko i ulje. Prosipali su vino ili med na oltar ili na zemlju. To se zvalo σπονδή, žrtva izlivanja.

Svako svetilište imalo je sveštenika, ἱερεύς, ili sveštenicu, ἱέρεια. Oni su brinuli o kući boga i vodili obrede. Na starogrčkom, ἱερεύς je u početku značilo „onaj koji prinosi žrtvu“. Žene su bile veoma važne u grčkoj religiji, i mnogim boginjama služile su sveštenice.

U Atini je jedna od najviših verskih službi pripadala ženi: sveštenici Atine Polijade, boginje koja je štitila grad. Ona je poticala iz stare atinske porodice. Jedna od tih sveštenica, Lisimaha, služila je boginji 64 godine, a na Akropolju je stajala njena statua.

Religija je bila i radost. ἑορτή, praznik, okupljao je ceo grad da bi se odala počast nekom bogu. Danas ta reč živi kao γιορτή, slavlje ili imendan. I mnoge druge reči hrama žive u grčkim crkvama: ιερέας je sveštenik, ιερό je sveti prostor iza ikonostasa, a βωμός može da označava časnu trpezu crkve.