Grčka pod vlašću Rima: „Pokorena Grčka pokorila je pobednika“

Oko 200. godine p. n. e. Grčka je bila zemlja gradova i saveza, a najjača sila u blizini bili su kraljevi Makedonije. Rim, sila u usponu iz Italije, ratovao je protiv tih kraljeva i pobedio: porazio je Filipa V 197. godine p. n. e. i njegovog sina Perseja 168. godine p. n. e. Godine 146. p. n. e. rimska vojska je uništila bogati grad Korint. Od tada je Rim bio gospodar Grčke.

Tada se dogodilo nešto neobično. Pobednici su se divili kulturi ljudi koje su porazili. Mladi Rimljani su odlazili na školovanje u Atinu, a obrazovani Rimljani govorili su grčki. Rimski pesnik Horacije rekao je to u čuvenom stihu: „Pokorena Grčka pokorila je divljeg pobednika.“ Rim je dobio ratove, ali grčke knjige, umetnost i ideje pridobile su mnoge Rimljane.

Na Istamskim igrama 196. godine p. n. e. glasnik je na stadionu pročitao poruku: rimski Senat i vojskovođa Flaminin, pošto su porazili Filipa, proglasili su slobodnim osam grčkih naroda, bez garnizona i bez danka (Polibije 18.46). Aplauz je bio toliko snažan da je morao da ponovi poruku. Istoričari se još uvek spore šta je Rim podrazumevao pod ἐλευθερία: Grci su čuli samoupravu, dok je za Rim to moglo da znači male, podeljene gradove, svaki za sebe.

To nije potrajalo. Posle Pidne, više od hiljadu Ahejaca optuženih da su podržavali Perseja poslato je u Italiju; šesnaest godina kasnije ostalo ih je najviše trista (Pausanija 7.10). Jedan od tih zatočenika bio je Polibije. Upoznao je rimske vođe i na grčkom napisao istoriju uspona Rima.

Godine 146. p. n. e., posle rata s Ahejskim savezom, Lucije Mumije je na juriš zauzeo Korint i zapalio ga. Većina ljudi zatečenih tamo je ubijena, a žene i deca prodati su u ropstvo (Pausanija 7.16). Korint je ostao pust sve dok ga Julije Cezar nije ponovo osnovao kao rimsku koloniju, oko 44. godine p. n. e. (Strabon 8.6.23). Sporno je kako se Grčkom upravljalo u početku. Za 27. godinu p. n. e. Dion Kasije navodi kao provinciju (ἐπαρχία) „Grčku s Epirom“; Pausanija provinciju njenog upravitelja naziva Ahajom.

Čuveni stih nalazi se kod Horacija, Poslanice 2.1.156–157: Graecia capta ferum victorem cepit et artes intulit agresti Latio, „pokorena Grčka pokorila je divljeg pobednika i donela umetnosti u seoski Lacijum“. To je pogled pesnika, a ne istorija osvajanja. Horacije kaže i da je Atina dopunila njegovo obrazovanje i da je tražio istinu „u gajevima Akademovim“ (Poslanice 2.2.43–45).

Osvajanje je moglo da bude surovo. Za opsadu 87–86. godine p. n. e. Sula je posekao drveće Akademije, a zatim na juriš zauzeo Atinu uz strašan pokolj (Plutarh, Sula 12–14). Hadrijan je bio drugačiji: dovršio je hram Zevsa Olimpijskog i posvetio ga 131/132. godine n. e., više od šest vekova nakon početka radova. Godine 267. n. e. Heruli su opljačkali Atinu.

Grčki je ostao jezik znanja. Plutarh iz Heroneje napisao je uporedne životopise Grka i Rimljana. Epiktet, rođen kao rob, predavao je u Nikopolju. Galen iz Pergama lečio je u Rimu i pisao na grčkom. I Marko Aurelije je na grčkom napisao svoja Razmišljanja.

Grci su starim rečima davali nove zadatke. U proglasu kod Polibija Senat je ἡ σύγκλητος, a Flaminin je στρατηγὸς ὕπατος, grčki prevod titule konzula. Provincija je bila ἐπαρχία, a αὐτοκράτωρ je na kraju počelo da znači car. Sve te reči žive: Σύγκλητος upravlja grčkim univerzitetom, Ύπατη Αρμοστεία je agencija UN za izbeglice, a επαρχία znači i „unutrašnjost, selo“. Rimski put koji Strabon naziva ἡ Ἐγνατία ὁδός (7.7.4) dao je ime auto-putu Εγνατία Οδός, iako se trase razlikuju.

Najveća promena bila je jedno ime. Godine 212. n. e. Karakala je slobodne stanovnike carstva učinio rimskim građanima; Dion Kasije (78.9) smatrao je da je želeo veće poreze. Ljudi koje nazivamo Vizantincima nazivali su sebe Ῥωμαῖοι, a svoju državu Ρωμανία. U narodnom govoru Ρωμαίος je postepeno postalo Ρωμιός, a lingvista Manolis Triandafilidis objašnjava kako je političko ime počelo da znači Grk. Istoričari se još uvek spore kakav je to identitet bio, koliko je bio raširen i kako su neki od tih „Rimljana“ ponovo postali Heleni.